СЛОВО О ПЕСНИКИЊИ

Не знам „чему песници у оскудно време", „чему поезија која не спасава народе и људе", и „може ли се писати после Хирошиме и Аушвица", као и да ли „постоји поезија пошто је убијен човек". Ниједно од ових питања није упутила Она, песникиња. Она се није питала да ли поезија може да спасе или да промени свет. Она је певала. Прорицала као Питија. Оплакивала као Антигона. Заводила као Сирена. Бајала је и тужила. Молила и хулила. Веровала. Чезнула.

Чезнула је за земљом које нема... Сагињала главу према срцу... Није имала времена за дуге реченице...

Звала се Сапфо, Тереза од Авила, Емили Дикинсон, Едит Седергран, Габријела Мистрал, Ана Ахматова, Цветајева, Силвија Плат... Звала се Јефимија, Јелена Димитријевић, Јела Спиридоновић-Савић, Аница Савић-Ребац, Даница Марковић, Десанка Максимовић... и још небројено их је оних без имена, непознатих, непризнатих, анонимних које су певале песме називане народним.

Готово по правилу, „непознат аутор" је била је жена. Можда „Шекспирова сестра", скривена у остави за јабуке. Она скрајнута и она заборављена. Или „исписана" и искључена из књижевности, зато што је говорила гласом који се од ње не очекује, или зато што је говорила о ономе што се од ње не очекује. Ретко слављена, а хваљена само онда када се могло рећи да пише „мушки". Ипак, та вечита „пасторка књижевности" измислила је лирску песму и увела прво лице једнине у поезију. Она је лично искуство, искуство јединке, ње саме, дигла изнад племена и колектива, што је за неке била јерес, а за њу потреба и побуна. Побуна против општег, заједничког, истог. Против важећег. Она је индивидуални живот учинила јединственим, непоновљи вим и светим, много пре него што су потоња времена прокламовала индивидуално људско начело и право.

Ипак, њене су песме, од оних који постављају књижевне норме и стандарде, означаване неуобичајеним категоријама, те су називане: исповедним, приватним, сентименталним, „исувише" личним, „женски осетљивим" или „женски болећивим", чак и неуротичним. У најбољем случају, песмама „меког штимунга" и „нежним трептајима душе". По истим тим мерилима, оне су биле „без дубине" и њихова мана је била што се нису бавиле „универзалним проблемима". Теме и мотиви песникиње најчешће су сматрани баналним и тривијалним, неважним, недостојним „певања и мишљења", јер она је певала о конкретном и о обичном; о тренутку, о сопственом расположењу, о природи, визуелном пејзажу или пејзажу душе, о љубави, усамљености, о стрепњи, неверству... У већини случајева, клонила се узвишеног и апстрактног. Писала је себе. Писала је из себе, не скривајући се и не заклањајући се иза великих тема или „вечних истина", а када их се и дотицала - бојила их је личним бојама.

Све оно што се сматрало маном поезије из пера песникиње била је њена особеност. И врлина. Њена различитост. А различитост, осим што није била пожељна, није се ни признавала. Њено искуство, а тиме и доживљај света, било је друкчије, и она. није могла да пева исто, иако је употребљавала исти језик. Она је говорила из своје, женске перспективе. То је било њено својство и њена једноставност. Женска поетика.
Она је умела да песми да исповедан тон, и да је тако учини уверљивом и убедљивом - сугестивном и истинитом. То умеће да се песма учини истинитом и да се песнички израз учини присним, називан је искреношћу и скоро да је гарантовао поистовећивање лирског субјекта и субјекта аутора, што је по правилу приписивано песникињама. „Исповедно" и „искрено" нису били квалитети у критичарској номенклатури. Они нису сматрани умећем, већ некаквим природним даром, готово нагонским, инстинктивним. Али, и када је бивало тако, писало је биће, из свих својих слојева. Непоновљивим гласом.

И поезија Десанке Максимовић није могла избећи судбину својих претходница и сапутница. И њена је поезија од самих почетака читана у духу оваквих критичарских опсервација, па је и данас њиме обележена, иако се чини да је слављена. То је усуд песникиња.

Радмила Лазић
Бранковина, 16. мај 2003.