Zadužbina Desanke Maksimović

Истог дана, када је 11. фебруара 1993, године умрла Десанка Максимовић, одржана је сједница Владе Републике Србије на којој је одлучено да се њеној сахрани да државни карактер и да јој се одају све почасти које из тога произилазе. Истовремено, одлучено је да се оснује фонд посвећен Десанки Максимовић.

Опште расположење било је да се оснује задужбина посвећена Десанки Максимовић, али по тадашњем Закону о задужбинама, фондацијама и фондовима то није било могуће, па је пронађено рјешење да се оснује фондација која би и у имену и у даљем раду словила као задужбина под именом Десанке Максимовић. О начину како је даље спровођена одлука Владе свједочи проф. др Слободан Ж. Марковић, први председник Управног одбора, чије име је на неки начин постало заштитни знак Задужбине, јер је у дугом периоду био на њеном челу и засновао најважније видове и правце њене дјелатности: „На састанку код потпредседника Владе Србије Душана Михајловића, 24. фебруара 1993. (десет дана после сахране Десанке Максимовић), коме су присуствовали: потпредседник Скупштине Србије, Министар за културу, заменик Министра просвете, заменик Министра вера, управник Народне библиотеке Србије, проректор Универзитета у Београду, председник САНУ, председник Матице српске, потпредседник града Београда, председник СО Ваљево, председник Удружења књижевника Србије и још један број културних и научних радника, закључено је да се оснује Задужбина Десанка Максимовић. Оснивач Задужбине да буде Народна библиотека Србије, а саоснивачи: Министарство културе, Министарство просвете, Министарство за науку, Министарство вера, Универзитет у Београду, Српска академија наука и уметности, Матица српска, СО Ваљево и град Београд, а да се, по одлуци, могу прикључити и други као саоснивачи и као чланови. Просторне, техничке и кадровске услове за рад Задужбине да обезбеди оснивач - Народна библиотека Србије, саоснивачи да учествују у раду и делу трошкова области које покривају: СО Ваљево да брине о гробу песникиње и Споменкомплексу у Бранковини као и делу програма који се тамо одвијају; Министарство културе о програмима културе; Министарство просвете о програмима за ђаке и школу; Универзитет, САНУ и Матица српска о стручном и научном раду на изучавању стваралаштва Десанке Максимовић и критичком издању Целокупних дела, а остали да учествују у програмима из области које покривају".

Коначно, задужбину, чије је „име и презиме" при оснивању гласило Фондација иод називож „Задужбина Десанка Максимовић", основала је Народна библиотека Србије одлуком свог Управног одбора од 19. марта 1993. године. Задужбина. је, како у тој Одлуци стоји, основана „ради стварања услова за трајно очување и неговање успомене на Десанку Максимовић, највећег песника српског језика XX века". Истог дана Управни одбор Библиотеке именовао је и Управни одбор Задужбине, у коме су били угледни културни радници и писци Србије, ка.о и представници Скупштине општине Вал>ево и родбине Десанке Максимовић. Тај чин Народне библиотеке Србије очито је био израз општег расположења и посљедица усмјеног договора, оствареног под покровитељством Министарства културе Србије, јер је непосредно послије тога, 27. марта, Министарство донијело Решење којим се одобрава оснивање ове фондације. Након тога Управни одбор Задужбине донио је 2. априла први Статут Задужбине, а Министарство је 15. априла Задужбини доставило потврду о извршеној регистрацији.

У свим овим актима је дефинисан положај Библиотеке као оснивача. У акту о оснивању Задужбине стоји да „почетна средства Задужбине износе 50.000.000 динара", а „обезбеђује их Народна библиотека Србије", која обавља и „административно-техничке, финансијске и друге стручне послове за Задужбину". То се потом преноси и у друга акта којима се регулише рад Задужбине. Та средства Библиотеци је дозначило Министарство културе „као учешће Министарства културе у оснивању Фондације под називом „Задужбина Десанка Максимовић" решењем на коме је датум 30. април 1993. године.

О општем расположењу и ентузијазму да се створе праве претпоставке за чување успомене на тек преминулу пјесникињу, свједочи и податак да је Скупштина општине Ваљево, петнаест дана послије њене смрти, на својој сједници од 26. фебруара, одлучила да Министарству културе поднесе иницијативу да се установи пјесничка награда са именом Десанке Максимовић која би се нашла у природном слиједу догађаја и манифестација одржаних у њену част у Ваљеву. У вези с тим било је предвиђено оснивање и фондације Десанке Максимовић, о чему је Скупштина општине 13. маја упутила одговарајући предлог Министарству културе. У одговору Министарства писаном 27. маја скреће се пажња на „смисленост тог захтева", јер постоји бојазан „да би се могло компромитовати деловање двеју истих институција под истим именом". Истиче се да је Народна библиотека Србије најприродније мјесто за које треба везати овакву фондацију односно задужбину, и да се њено дјеловање неће уоквиривати само „у ту културну институцију или у Београд, већ је управо замишљено да се знатан део програма Задужбине, ако буде среће и материјалних могућности у временима која долазе, одвија у ширем завичају Десанке Максимовић". Зато се сматра да „није друштвено оправдано да две фондације под истим називом и са идентичним циљевима буду регистроване у Регистру фондација", и „да Општина Вал>ево треба да буде суоснивач већ основане фондације".

У даљем раду Задужбине тако је и било, а у Статуту Задужбине који је тада већ био усвојен (24.04.1993), тај суоснивачки статус Ваљева био је на неки начин и пројектован: по начину управљања Задужбином Народна библиотека Србије и Ваљево су практично били издвојени од осталих и сасвим изједначени, јер су унапред имали резервисано мјесто за свога представника у Управном одбору. У члану 14. Статута, наиме, прецизно стоји: „У Управни одбор именује се представник Народне библиотеке Србије и представник СО Ваљево". Према томе Статуту статус суоснивача могла су имати „она правна и физичка лица која после оснивања Задужбине уплате средства у висини коју за сваку годину утврди Управни одбор". То, дакле, подразумијева контунирану партиципацију у финансирању рада Задужбине сваке године. Почетни суоснивачки улог Ваљева уплаћен је 1994. године и износио је 5.000 нових динара. У наредним годинама нису редовно уплаћивана средства по основи суооснивачког статуса, али је Ваљево редовно сваке године финансијски помагало рад Задужбине. У том периоду, у мањем износу, суоснивачки улог уплатиле су и неке друге државне институције и радне организације, али је он имао једнократан карактер. У складу са Законом о задужбинама, фондацијама и фондовима из 1989. године, који је тада био на снази, Статутом није била предвиђена обавеза потписивања уговора о суоснивачком статусу и уписивања суоснивача у акт о регистрацији Задужбине. У поступку усклађивања рада Задужбине са новим Законом о задужбинама и фондацијама из 2011. године таква обавеза је унесена у нови Статут (17.10.2011), а статус оснивача Народне библиотеке Србије и статус суоснивача локалне самоуправе у Ваљеву још боље је истакнут бројем њихових представника у Управном одбору: „У Управни одбор именују се најмање по један члан из Народне библиотеке Србије и локалне самоуправе Ваљево". У случају Ваљева то је и изведено, јер у Управном одбору Задужбине оно тренутно има два представника. У практичном раду Задужбине од оснивања до данас позиција Ваљева у сваком погледу остала је иста, јер су програми Задужбине у великој мјери усмјерени према Ваљеву и Бранковини. Сада би тај статус додатно требало регулисати у складу са новим Законом и Статутом тиме што би био склопљен уговор о суоснивачком приступању Ваљева Задужбини и то пријавити Агенцији за привредне регистре.

Било је и других једнократних уплата на име суоснивачког улога (Министарство културе 3.250 н.д, Електроисток 500 н. д, итд), а као свој суоснивачки улог законски насљедници, односно породица песникиње, уплатили су преко Ауторске агенције цјелокупан износ ауторских права на репринт издање прве збирке Д. Максимовић Песже из 1924. године (1.068,75 н.д). Родбина је од самог почетка учествовала у разговорима о оснивању Задужбине и у свим саставима Управног одбора имала по једног свог представника. Суоснивачки статус родбине, правних насљедника Д. Максимовић, у пуној мјери и на прави начин дошао је до изражаја управо у овој, двадесетој години постојања Задужбине, када је породица заоставштину Д. Максимовић уступила Задужбини с циљем да се у оквиру Задужбине формира легат Десанке Максимовић, који би у стручном смислу био третиран и чуван у Народној библиотеци Србије као и други легати који се у њој налазе. Стварањем легата Десанке Максимовић при Задужбини породица је настојала да подржи рад Задужбине у наредном периоду и оснажи настојања да се поводом 20-годишњице смрти Д. Максимовић и 20-годишњице постојања Задужбине њен статус у сваком, а посебно у материјалном смилу, дугорочније дефинише и учврсти. Обједињавањем функција Задужбине и легата Десанке Максимовић на једном мјесту створени су услови за боље и потпуније остваривање циљева и Задужбине и легата. Тиме су, истовремено, створени услови да и суоснивачки статус породице Д. Максимовић у односу на Задужбину добије нови квалитет и трајни карактер, реализован уговором о приступању Задужбини, заснован на поклону заоставштине, који би у складу са новим Законом о задужбинама и фондацијама био достављен Агенцији за привредне регистре ради уписа у акт о регистрацији Задужбине.

Тако је у двадесетој години свога постојања, Задужбина успјела да питање оснивача у суоснивача и суштински и формално-правно ријеши на најоптималнији начин: Народна библиотека Србије као оснивач, локална самоуправа у Ваљеву и породица Д. Максимовић, као регистровани су оснивачи, постали су три поуздана стуба на којима се утемељује даљи рад Задужбине.

У овом периоду коначно је ријешено и питање правног статуса и назива Задужбине. Процес усклађивања рада Задужбине са новим Законом о задужбинама и фондацијама из 2011. године искориштен је да се ријеши и то питање. На сједници Управног одбора од 17. октобра 2011. године усвојен је нови Статут Задужбине, усклађен са Законом о задужбинама и фондацијама, по коме је постојала могућност стварања задужбина које није било по ранијем Закону. Истовремено Статут је рационализован и прилагођен данашњим условима рада Задужбине. У складу са Законом уведена је функција управитеља Задужбине која до сада није постојала. На сједници Управног одбора од 25. јануара 2012. године за управитеља је именован проф. др Станиша Тутњевић, дотадашњи председник Управног одбора. Истовремено, Управни одбор Народне библиотеке Србије у фебруару 2012. године именовао је нови Управни одбор за чијег предсједника је изабарана Зорица Милинковић из Ваљева. Коначно, Решењем од 22. јуна 2012. године Задужбина је уписана у Регистар задужбина и фондација Агенције за привредне регистре под својим правим именом: Задужбина „Десанка Максимовић".

Задужбина је основана у тешком и неизвјесном времену хиперинфлације, а двадесетогодишњицу постојања дочекала је у економској кризи широких размјера која утиче и на њен рад. Ипак, њени резултати у овом периоду у пуној мјери оправдавају њено оснивање и постојање. Сретна је околност што је оснивач Задужбине Народна библиотека Србије која јој омогућава основне претпоставке за рад у погледу смјештаја и вођења адмнистративно-финансијеких послова. Истовремено, Библиотека као оснивач дјелимично учествује и у финансирању програма Задужбине. Извјесну, доста скромну, али сталну финансијску помоћ Задужбина је сваке године добијала и од локалне самоуправе из Ваљева. Већи дио средстава обезбјеђиван је најчешће једнократним донацијама, које су више долазиле до изражаја у првим годинама рада, те учешћем на конкурсима које расписују поједина министарства и власти града Београда. Највећи проблем у финансирању Задужбине је неизвијесност и несигурност због које није могуће стабилно планирање и остваривање њених задатака. Мада је било периода већег и мањег разумијевања, у цјелини гледано, положај Задужбине у Народној библиотеци Србије у двадесетогодишњем периоду њеног постојања може се сматрати задовољавајућим. С обзиром на то да је у пословима око оснивања Задужбине пресудну улогу имало Министарство културе, које је као свој суоснивачки улог уплатило 3.250 н.д, а које, истовремено, финансира и Библиотеку, настојања да се обезбиједи сигурно и стабилно финансирање Задужбине ишла су у правцу да се средства за основни, минимнални дио њене активности обезбјеђују у оквиру обезбјеђења средстава за Библиотеку путем Минстарства културе. Истовремено, у оквиру суоснивачке улоге и статуса Ваљева један, унапријед познат, дио програма требало би да финансира локална самоуправа из Ваљева, при чему се, ни у случају Библиотеке, ни у случају Ваљева, не ради о неком великом повећавању средстава у односу на досадашње стање, него о сталном, системском и унапријед познатом виду обезбјеђивања средстава за поједине активности Задужбине. Одлуком Управног одбора Библиотеке од 27. фебруара 2012. године, такав приступ финансирању Задужбине је подржан и он се у 2013. години већ и остварује.

У раду Задужбине кориштене су различите форме рада, али су се повремено уочљивије издвојили неки облици њене дјелатности који се контунуирано одвијају сваке године.

Иако се у акту о оснивању Задужбине не помиње установљавање награде са именом Десанке Максимовић, тај облик трајног његовања успомене на њу, предлаган је, као што смо видјели, и прије оснивања Задужбине и подразумијевао се као један од њених приоритетних задатака. Награда „Десанка МаксимовиИ" установљена је првих дана након њеног оснивања, а петнаестак дана послије тога на сједници Управног одбора усвојен је Статут Задужбине у коме је награда добила веома запажено мјесто међу осталим активностима предвиђеним Статутом. Неколико мјесеци касније усвојена су и Правила о додели Награде „Десанка Максимовић", чија је примјена званично почела 30. септембра 1993. године. Награду „Десанка Максижовић" до сада су добили најистакнутији српски пјесници: ЈБубомир Симовић (1994), Стеван Раичковић (1995), Миодраг Павловић (1996), Танасије Младеновић (1997), Матија Бећковић (1998), Милован Данојлић (1999), Бранислав Петровић (2000), Борислав Радовић (2001), Слободан Ракитић (2002), Радмила Лазић (2003), Милосав Тешић (2004), Новица Тадић (2005), Алек Вукадиновић (2006), Слободан Зубановић (2007), Мирослав Максимовић (2008), Рајко Петров Ного (2009), Мирјана Стефановић (2010), Душко Новаковић (2011) и Владимир Копицл (2012). Награда се сваке године додјељује у Бранковини, у Десанкином завичајном амбијенту, где се, уз учешће школске омладине и грађана Ваљева, одвијају и друге активности у којима учествује Задужбина.

Паралелно са додјелом Награде у сарадњи са Народном библиотеком Србије покренута је и посебна едиција Награда „Десанка Максимовић" у којој се сваке године објављују збирке добитника награде по сопственом избору. Том едицијом успоставља се чврста линија аутопоетичке свијести најзначајнијих и најугледнијих представника српске поезије.

Награду прати манифестација Десанкини мајски разговори, У оквиру ове манифестације сваке године се организује округли сто посвећен поезији актуелног добитника Награде, а радови са округлог стола потом се штампају у посебним зборницима у којима се артикулише савремена критичка мисао о тим пјесницима. Осим тога повремено се организују и научне конференције посвећене дјелу Д. Максимовић. До сада је, у форми округлих столова или научних скупова, дјело Д. Максимовић освијетљено са разних аспеката. Радови са ових скупова објављени су у посебним зборницима: Десанка МаксимовиН у свом књижевнож времену, Дело Десанке Максимовић у шоковима сриске и свешске књижевносши, Рецеиција дела Десанке Максимовић, Проза Десанке Максимовић, Родољубље у иоезији Десанке МаксимовиН, Сшваралашшво за децу Десанке Максимовић, ХришПанско и иаганско у иоезији Десанке Максимовић, Збирка Тражиж иомиловање, Традиционално и модерно у иоезији Десанке Максижовић, Исшорија као инсиирација у делу Десанке Максижовић. Објављено је још неколико ауторских књига о дјелу Д. Максимовић. Захваљујући томе њено дјело је свестраније и квалитетније истражено него дјело већине српских пјесника XX вијека. Посљедњих година тежиште научног проучавања дјела Д. Максимовић пренесено је на приређивање критичког издања њених дјела о којима ће касније посебно бити говора.

Великим дијелом свога програма Задужбина је била окренута младим нараштајима који су с посебним ентузијазмом прихватали поруке и смисао поезије ове наше велике пјесникиње. У Србији има двадесетак школа које носе име Д. Максимовић с којима је Задужбина настојала да одржи везу, као и са другим школама у Србији, стално настојећи да подстиче стваралаштво младих људи. У сарадњи са Матичном библиотеком „ЈБубомир Ненадовић" из Ваљева организује се пјесничка манифестација Михољско лето и посјета младих слависта из иностранства Бранковини који преко Међународног славистичког центра долазе у Србију да уче српски језик и књижевност и упознају се са српском културом. Задужбина, исто тако, подржава манифестацију Поешски конкурс „Десанка Максимовић" Ваљевске гимназије на којој се проглашава најбоља збирка поезије младих књижевних стваралаца за текућу годину.

Задужбина је, већ је наговијештено, остварила завидан обим издавачке дјелатности, тако да је до сада објавила седамдесетак књига које су се изравно или посредно односиле на Д. Максимовић. Издања Задужбине у највећој мјери посредством размјене преко Народне библитеке Србије шаљу се у библиотеке у свијету и Србији. Библиографија издања Задужбине, даје се у посебном одјељку ове књиге.

Посљедњих година, а посебно након изласка критичког издања Целокуиних дела Д. Максимовић, Задужбина своју дјелатност све више оријентише и усмјерава на активност путем интернета. У сарадњи са Народном библиотеком Србије откупљена су ауторска права за дигитално издање Целокуиних дела која ће бити постављена на сајту Библиотеке и Задужбине. Истовремено, у то издање ће ући и дио заоставштине Д. Максимовић која је пописана у десетом тому, али због карактера и обимности те грађе није могла бити објављена у штампаном облику. Нажалост, сајт Задужбине још није довољно развијен и то је један од приоритета којима се у двадесетој години постојања Задужбине мора посветити посебна пажња.