ОНА ЈЕ ЗНАЛА КО ЈЕ

Да немају никог другог до Десанку Максимовић, Срби не би били инокосни. Читаво једно, али страшно столеће ова је словенска липа својим самилосним шумом и сапатничким гласом тешила пасторчад историје и чинила им лада. Није се либила да одрешито каже како је рођена да живи за другога, да је десет пута Сестра, па једном Жена. Тако је сваки невољник у њеној поезији могао да нађе утеху, а сваки страдалник браниоца. Не имајући другога порода до песама, сви који српски и словенски зборе били су јој деца, род рођени. Она је славила Вожије дело на хиљаде начина, посртала и понекад губила веру, сумњала, бивала богумилски здвојна, али само да би још дубље, душевније зарадила љубав Творца. Ко је онако као Десанка Максимовић волео оца, тај није био у завади с Вогом: „А ти, знам, у свакој маленој минути / слушаш само шта шапћем ја на земљи доле.“ И ко је онако као Десанка Максимовић волео своју мајку, тај је могао разумети зашто је „Небо златан рубац у благој руци Вогородице“. Како су у својој простодушности велики јер су праведни стихови њене Посланице: „Исто смо пред Тобом ја и паук крсташ / и на каменој плочи шарка“. Ко се као Десанка Максимовић са својим народом возио трећом класом, коме су, као њој, сви у тој класи били ближњи, и сви једнаки „као на дан Страшног суда“, тај чека Други долазак Христов и верује у нетрулежност оне последње стварности. Таква вера и јесте јемац дуговечности и живота и поезије ове наше столетне липе, оне само женске наивности којом је и дуго и дубоко поседовала свет. Света се, као непресушног Вожијег рукописа, Десанка Максимовић није могла начитати. „Свет траје, јер значи“, рече Иван В. Лалић, а значења му је, између осталих, на српски језик преводила ова песникиња. А зато што значи, живот је значајан, јер је симболичан - могли би потписати и Пастернак и Десанка. Наша Десанка Максимовић је, попут првих хришћана, већ у овом животу своје ближње гледала обасјане оном последњом светлошћу и такве их живописала. Она се са својим Вранковчанима простодушно обраћала Вогу као каквом Великом Небеском Кмету: „Мој велики знак крста је кад праштајући махнем руком“. И заиста, шта друго прожима њену царску књигу Тражим помиловање до тај свепраштајући, патенички знак крста. Овој великој њеној и нашој књизи красно би пристајале речи Његошевог Игумана Стефана: „А што ми се највише допада / Што свачему треба наздравити!“ И не само наздравити, већ и свему и свакоме опростити. Праштајте! Није нимало једноставна ова поема где је Десанка Максимовић у свим правцима распевала Душанов Законик. Говорећи час из цареве, час из себарске, калуђерске, поклисарске, робовске, меропахове, јеретичке или државне перспективе, из угла несхваћених, наивних, каменованих, завидних, оклеветаних, са становишта бабунских, непријатељских, јасновидачких и иних, наша песникиња говори самилосно и сапатнички превасходно гласом својим, песничким, у који се стачу сви ови бројни и брујни гласови од којих је сачињена јединствена органска спона са нашим средњим веком, у коме се огледају потоњи векови. Није се случајно овој књизи, по сведочењу Стевана Раичковића, толико обрадовао Васко Попа, песник сасвим друкчијег поетичког опредељења, који је тада већ увелико био закорачио у своју чувену песничку авантуру са мотивима из старе српске прошлости и митологије. И био, наравно, на разне начине оспораван. „Сећам се“, пише Раичковић, „шта је једном Васко рекао“: „Никада не знаш одакле ће ти стићи помоћ и подршка“. Ослушнимо још једном барем део те помоћи и подршке:

Ја знам ко сам по звону
што са задужбина немањићких пева по јасности његова гласа,
по томе што ме од Студенице до Милешева прадедови гледају с иконостаса и што сваки у руци држи храм.

Само су Јован Дучић и Десанка Максимовић, свако на свој начин, умели да славе империјалног Душана. Десанка Максимовић је нарочито славила, а каткад и подривала, цареве строге законе којима кажњава криве - „али не суровије / него што у закону стоји“. Волела је отменост и самосвест којом себе самодржац ограничава:

Ја нисам Бог.
Само је он моћан толико да прашта,
само о њему не говори нико да је слаб кад опрости ...
Само он кад подиже свргнуте и мртве васкрсава, клеветници ћуте, не кажу да је занесењак или песник.

Што не може цар, осим Бога, ето може песник. И зато Десанка Максимовић прашта.

Праштајте и ви што ћу овоме да додам неколика документарна детаља. Дуго сам тајио и дошао је дан да најзад признам како сам, инокосан и гневан, прву своју памтљивију песму „Рајковање“, давне 1966. године, био објавио са посветом Десанки Максимовић: „Зар за нас помиловање / за нас који смо већ ионако по милости божијој / и општинској / на земљи одржани, / од бога сачувани, / недужно нумерисани...“ И тако даље и све гневније. Десанки Максимовић, јер сам био без игде икога и јер нисам имао на кога свога да се љутим. Али Десанка ме је чекала - што за Дучића рече Данојлић - имала је времена! Када ме је, онаквог голуждравог и накострешеног, први пут угледала, пришла ми је, осмехнута, и праштајући махнула руком. А доцније, када би штогод алузивно и укосо, политички, а опет шеретски говорила, знала је, не само да махне руком него, онако по сељачки, и да намигне. После једне књижевне вечери где смо наступали, узела ме је под руку, похвалила песму коју сам говорио и припоменула да сам ја њен Херцеговац па да зато не смем да имам ниједан погрешан акценат. Да ниси више никада рекао „нишчи“, већ „нишчи“. Ту реч отада само тако и изговарам:

Михољско лето Фрајлице љубичице Боси апостоли цвиле У вршку бора ђаволи-веверице Мрави на службу миле
Још сунце камен греје и мене греју ками Топлоје и угробу
Мрави шпијуни црви чекају да амин Отпевам своме добу
Звона
Пред прагом нишчи клече У мраку пуцкетају начети свеци Ја у судију гледам
Нека по протоколу одумре ово вече Лаку ноћ муницијо Спавајте кротки меци Време је да се предам

„Лаку ноћ муницијо“

Са Десанком Максимовић имам две фотографије, два кадра истог сусрета у Приштини 1. октобра 1982. године. Узгред, тек подсећања ради, у јулу те године дефинитивно сам прешао у Веоград. На једној фотографији Десанка је дигла руку на своју главу, као да се од сунца штити, и нешто ми важно - чини ми се да знам и шта - говори. На другој ме је, канда, том истом руком ухватила за дугме. Против урока, ваљда. Да одагна зле силе од мене. Да ли их је одагнала?

Цењена господо, чланови жирија, ја сам знао одакле би ми могла стићи помоћ и подршка. И ви и ја знамо да је на вашу одлуку да ме узвисите Наградом која носи њено име, Десанка Максимовић климнула главом. Јер зна ко сам. Јер зна ко смо.

Рајко Петров Ного
Бранковина, 16. мај 2009.