Добитник Награде „Десанка Максимовић" (2002)

СЛОБОДАН РАКИТИЋ

ДЕСАНКА ИЛИ СЛОВО О ЉУБАВИ

Писао сам и говорио у неколико махова о поезији Десанке Максимовић, често у њеном присуству, у њеном и у свом завичају, у многим местима у нашој земљи, као и у Италији, приликом два заједничка путовања, али данас, посвећујући своје слово поново њој, кад ње више нема, осећам се као да то чиним први пут. Десанкиним одласком са овог света њене песме започеле су свој нови живот, али самостално, без њене магичне подршке. Хоћу у ствари да кажем да је било лакше мислити и писати о њеној поезији под ореолом њене огромне лирске благости, него сада без ње. И још да додам, да нам је и онако крхка била велика духовна потпора; она је, осим тога, била живи пример моћи песничке речи и лирске мелодије. Као да чујем са бранковинских висова жубор њених самогласника и сугласника изговорених на само њој својствен начин. Свет око ње као да је просто чилео, како би рекао Рилке, од њеног јачег живота. Смрт се, међутим, не уклапа у осећање целовитости и континуитета времена. Смрт је немерљиво мали тренутак, али је истовремено и вечност. То осећање дуализма - које се можда најбоље може доживети овде у Бранковини, уз хујање високих дрвета над Десанкином хумком - било је својствено песникињином односу према животу и смрти.

Ма о чему да је певала, Десанка је певала о љубави. Можда то на први поглед и не изгледа тако, али кад се разгрне лирско ткање њеног песништва, одмах се види да је тачно оно што је о себи говорила, да је у основи њеног певања превасходно љубав. Љубав као дар Божји и љубав као откровење, како је певао и деспот Стефан Лазаревић у свом „Слову љубве".

Поједине Десанкине песме делују као бајке у стиховима, било да пева о рађању или умирању, о природи или о људској драми постојања, за децу или за одрасле. Посебан однос према природи задржала је од своје прве песничке књиге до краја свог живота. Но, њена слика природе није увек идилична и романтична већ, напротив, суморна и кошмарна. Песникиња саосећа са свим што се збива у природи у којој живљење и умирање чине целину. Антологијска песма „Змија" има више него симболично значење, Злокобне сенке људске саможивости наднеле су се туробно над биљним и животињским светом, претећи му уништењем. Тако се крај природе, у изоштреној песникињиној визури, указује не само као крај поезије него и као крај самог људског рода.

Десанкине песме из књиге Тражим помиловање враћају нам се као одјек. Једна изразито национална књига постала је још универзалнија. Као одјек стиже нам и песникињин глас, препознатљив у сваком звучном знаку. Какве би тек песме написала о страшном косовско-метохијском полому; о српском егзодусу са запада и са југа; о помору птица певачица у Војводини? Какве би баладе, бајке или елегије настале на вест о убијању лабудова слетелих крај наших река, на њиховом дугом путу са хладног севера на топли југ? Можда су били слетели да заувек овде и остану. Сигурно нисам једини који је с тугом помислио да је отишла у тренутку када нам је била најпотребнија, јер нам је њена поезија била најбоља одбрана. Сваким својим стихом одавала је неки унутрашњи пркос и самопоуздање, духовну чврстину и моралну стаменост. Десанка је песник ведрине живљења, али и тамних страна живота. Њена лирика никога не оставља равнодушним, ни оне који је воле, али ни оне мрзовољне, који је не воле, из само њима познатих разлога.

Песнички чин увек је био тајновит и за саме песнике, а не само за читаоце. Можда и више за песнике. Иако то није желела - да тумачи саму себе и своје песме - управо у дијалогу са песмом „дефинисала" је нека своја лирска начела, премда, како је негде написала, „песма сама ниче". Нити је величала песничко надахнуће, дајући му божанско значење, нити је пак сматрала да се све може постићи марљивим радом. Имала је велико поверење у језик и спонтаност лирске објаве, Певала је природно, као што птице певају; као што вода тече; као плод што се од цвета и заметка до зрења развија и стреми, како би досегао сопствену, коначну сврху.

За Десанку песништво је дубоко морални чин и управо то својство обједињује све тематско-мотивске рукавце њене лирике у јединствену целину. То је стваралачки идеал сваког песника. Многе темељне вредности данас су угрожене, разарају се митови и историја, мења се и прошлост, а не само садашњост, слави се естетика ружног; част, достојанство и понос узмичу у новом поретку ствари, чују се већ питања шта то беше? Али неке вредности још се држе. Док је год српског језика, живеће и Десанкина „Крвава бајка", као потресно сведочанство о страдању невиних, али и као пркос, бол и опомена. Та песма са парадоксалним насловом, за коју је сама песникиња рекла да би „највише волела да је није написала", сажела је трагичне догађаје наше минуле историје. Она је симбол те историје, која се понавља, често у истом облику и са истим последицама, али још чешће са тежим. Стрељање ђака у Крагујевцу 1941. године, српских новомученика, дато је као лирска бајка, и то је трагични лирски парадокс, који сам поменуо. Јер бајка најчешће казује о нечему чега нема, што не постоји, што је фикција и фантастика, али у случају „Крваве бајке" све је одвећ очигледна и ужасна стварност. За нас Србе и бајке су стварност.

Речено је да Десанка спада у наше највољеније песнике и да је свака њена књига била увек празник за српско песништво. Привидно једноставна, њена лирика је и лирски устрептала и епски широка, и наративна и сва од наговештаја, и реалистична и симболичка, и стварносна и метафизичка, светлих али и тамних расположења; класична и зрела већ у младости, а модерна и витална у зрелом добу и старости, кад се песникиња нашла пред лицем смрти, мирна и спокојна.

Српски и словенски песници у Десанки виде своју свету песничку мајчицу. Дошавши данас у Бранковину да примим Награду која носи њено име, ја сам дошао да се поклоним и њеној сени и њеној поезији; најзад, да се поклоним оној неизмерној љубави коју је уткала у своју лирику и оставила нам као најлепши дар. Постоје два осећања којима се човек мора поклонити: то су људска патња и људска љубав. Поклонивши се њеној љубави, коју нам је подарила, осећам да сам се поклонио самој поезији.

Прихватајући Награду која носи Десанкино име, не могу а да не искажем захвалност онима који су на тај начин одали велику почаст мојој поезији. Кад ово кажем, имам у виду не само име велике песникиње - верујем да би се она радовала што ми је додељена награда - него и песнике који су пре мене награђени истом наградом. Велика је част бити у таквом одабраном песничком братству.

Слободан Ракитић
Бранковина, 16. мај 2002.