Добитник Награде „Десанка Максимовић“ (2007)
СЛОБОДАН ЗУБАНОВИЋ
О ПОЕЗИЈИ СЛОБОДАНА ЗУБАНОВИЋА
Слободан Зубановић (1947), поред књига есеја,
путописа и разговора, објавио је и више песничких збирки: Купатило
(1973), Из Заоставштине (1982), Домаћи дух (1983), Репортер
(1986), Стратегија лирике (1995), СаркоОфаг (1998) и Саве ас
(2005).
Можда се као кључна Зубановићева књига, којом
дефинише своју песничку позицију, може читати збирка Стратегија
лирике. Већ и сам наслов ове збирке звучи програмски. Своју
позицију Зубановић заснива на једној Флоберовој оцени, која
каже: „Поезија. Потпуно непотребна. Није више у моди“. Ову Флоберову
оцену Зубановић, изазовно, исписује као мото на чело своје књиге.
Њега ова негативна и поразна квалификација поезије не фрустрира
него ослобађа. Ослобађа га од многих предрасуда и обавеза, и
омогућава му да своју поезију пише без притиска непесничких
захтева, који се код нас у поезији често постављају. Та слобода
битно одређује ову поезију и обезбеђује јој самосвојност и аутентичност.
Ослобођен обавезе да пише песму која је „потребна“,
и обавезе да песма буде у „моди“, Зубановић исписује своју изразито
урбану лирику, испуњен сликама и сценама родног Београда. Он
у наше видно поље уводи дорћолске улице, Дунав, димњак топлане,
пијаце, бакалнице, купатило, перионицу „Компресор“, асфалтну
базу, савско пристаниште са олупинама бродова, јабланове у Дунавској...
Од своје прве књиге па до данас, Зубановић доследно изграђује
свој особени песнички израз. Тај израз он заснива на искуствима
својих претходника, с којима комуницира, које цитира и на које
се каткад ослања: са Бранком, Војиславом или Црњанским... Строфа
којом се он доследно користи је катрен, његов стих је каткад
поентиран римом, али он и у једно и у друго дискретно уноси
неке новине. Његов катрен има особену структуру и интонацију,
његова рима се појављује повремено, следећи неку унутрашњу логику
и музику.
У особености Зубановићеве поезије треба убројати
и песничку слику, на којој се његова песма заснива. Та слика
је више брз кроки који нешто наговештава, него буквалан и дослован
опис којим се сва значења слике исцрпљују и ограничавају. Од
таквих крокија, лепих и сугестивних - као што је, на пример,
онај којим се завршава песма „Поред пута“, у којој је неки врабац
„сенку сламке / бацио на читав будући предео“ - састављене су
ове песме и књиге, чије је место у савременом српском песништву
на завидној висини. Висина коју је досегла Зубановићева лирика
потврђује се и Наградом „Десанка Максимовић“. Као што је познато,
Награда се састоји од плакете, статуете Десанке Максимовић (рад
Александра Зарина) и новчаног износа. Песнику се, уједно, пружа
прилика да припреми књигу својих изабраних и нових песама, коју
ће, као тринаесту, додати књигама ранијих добитника ове Награде.
Награда ће песнику бити уручена у Бранковини, 16. маја, на дан
рођења Десанке Максимовић.
Председник Жирија
Љубомир Симовић, 16. април 2007.
