ПЕВАТИ СЕ МОРА

Песникиња под чијом смо се стрехом окупили представља данас један белег српске поезије. Одложив свој алат она се само придружила онима који своју радионицу остављају отвореном са најбољим понудама мајсторског дара. У ствари, велики песници умиру да би се исти остварио призор: баштиници се могу на њих ослонити ако на време схвате да обнова већ обновљеног не представља одлике мајсторства.

Висина - колика је дубина лирске мелодије, ширина - колика је стаза памћења и језика, и сигурност - као оданост вери и природи, атрибути су поетске грађевине Десанке Максимовић.

Припадала је оним људима који дух предака носе лако, а искуства предају без остатка, са подједнаким осећањем правичности и љубави, детиње среће, трезвености и умности. Као да није певала само свој век, као да је певала из века у век, везући своју песничку поруку. Само такав дух може допрети до оне тачке у коју увире сваки национални дамар, а извире говор који више није песников, него говор његовог народа.

Када сам је видео први пут био сам основац који је почињао да памти стихове и учи шта у животу није добро; последњи пут, на моје питање шта је за поезију најбоље, одговорила је са две речи - дуг живот. У ствари, песникиња Десанка Максимовић учинила је, читавим својим бићем, оно што је за уметност најпотребније: запамтила је све, и све опевала.

Генерација песника којој припадам настојала је, успињући се у стваралаштву, да се утемељи у потпуно индивидуалан поглед на живот, свет и песништво, што је за прилике у којима смо живели било нешто неуобичајено, неразумљиво и за многе неприхватљиво. Своју поетику градили смо на сазнањима и достигнућима претходника и савременика, без предрасуда према домаћим величинама и страним наметањима; оно што нам је било на уму јесте да се зачне један, макар и у уобразиљи, нов прилог традицији српске поезије. На таквим постулатима градио сам сопствену стратегију лирике.

Лирика, свакако, спада у ону врсту уметности у којој је све, посебно речи, осетљиво на најмању промену. Њено основно правило, уосталом, вели да песник никада не сме да се понавља. То је одувек био модеран налог за писање песама. По томе, модеран израз у поезији био би део оне песничке традиције који различито мисли и носи нове намере, резултате и деловања, чија су достигнућа другачија и далекосежна, пре свега у исказу, форми и језику - слика новог бића, новог доба и новог осећања. Модерно је у дослуху са судбином.

Повинујући се модерном, мишљења сам да добра лирска песма, ако се тако може рећи, представља графитну оловку у сваком срцу или, још боље, интернет у оловци. Лирски песници су људи који безазлено иду напред, знајући да свет поезије и свет који окружује поезију никад неће бити направљен по њиховој вољи, начелима или плановима. Ако је нешто од тог посла и оствариво, онда је то помисао да после њих, на терену који су они рашчистили и уредили, ниче зграда која ће многима бити блистав дом, у коме неће царовати зле слутње и где ни за кога неће морати да се траже помиловања, макар и у облику молитве.

Певати се мора. Ако је то већ тако, ово морање треба обавити с вољом, једноставно и непосредно; стихови не настају на основу измишљених доживљаја. С таквим осећањем, под стрехом Десанке Максимовић, примам ову високу Награду.

Слободан Зубановић
Бранковина, 16. мај 2007.