Добитник Награде „Десанка Максимовић" (1995)

ЧУЈНА ТИШИНА СТЕВАНА РАИЧКОВИЋА

Стеван Раичковић је најизразитији лирски потомак Десанке Максимовић. Нема песника у савременој српској поезији, како оној за децу тако и оној за одрасле, који је целином свога песничког дела од Раичковића блискији овој нашој славној песникињи. И тематскомотивски и обликовно, поезија Десанке Максимовић и Стевана Раичковића из истог су лирског језгра.

Сваком својом новом књигом стихова Раичковић је, у ствари, трагао за савршеном и коначном песничком формом. И он спада у оне песнике који не воле да понављају једном већ савладан песнички облик. Сваки сонет у Каменој усиаванци, посматран понаособ, представља самосвојни лирски звук. Ни један од тих сонета не личи један на други, па ипак Камена усиаванка је Раичковићева најкохерентнија песничка књига и у том смислу оставља утисак својеврсног лирског спева у сонетном облику.

У трагању за смислом поезије и савршенством песничког облика Раичковић је испољио велико песничко мајсторство. Камена усиаванка (сонети), Сшихови (дистиси), Пролази реком лађа (катрени), Случајни мемоари (поема, слободни стихови), Заииси о црном Владимиру (поема, везани стих и проза), Панонске. иШице (слободни стихови) су песничке књиге које истоветним или, пак, сродним песничким средствима, али друкчијим облицима, обелодањују говор заједничког лирског језгра. Нису овде, наравно, поменуте све Раичковићеве песничке књиге, већ само оне које, готово парадигматски, представљају поједине карактеристичне фазе у његовом песничком стваралаштву.

Поезија овог нашег особеног песника, баш као и поезија Десанке Максимовић, тек посредно се ослања на народну лирску поезију, али у основи она представља и значајан раскид са нашом фолклорном традицијом, онако како је с почетка овог века поезија Ракића, Дучића, Диса и Пандуровића разбила симетрију нашег епског десетерца. Оно што је за српску поезију почетком века била поезија српских модерних песника, то је у другој половини овог века пало у удео поезији Раичковићеве песничке генерације. Схватањем поезије као мита, лирском митологијом и метафизиком, Раичковићева поезија суштински је блиска Дучићевој.

Природа је дом поезије Десанке Максимовић. Тема природе основна је тема и Раичковићеве поезије и то је још једна димензија која га приближава поезији Десанке Максимовић. Овај лирски сродник наше велике песникиње способан је да види и невидљиве ствари и догађаје у природи. Његов слух изоштрен је за готово нечујне шумове. Смисао Раичковићеве поезије, чини се, и јесте управо у томе да невидљиво учини видљивим, а нечујно чујним. Раичковић је на најбољи могући начин успео да у својој поезији сједини, конкретно и апстрактно, обично и чудесно, појединачно и опште, традиционално и модерно. Ни личнијег песника у српској поезији, нити универзалнијег у исти мах.

Раичковић је разбио устаљене заблуде књижевне критике да је везани стих архаичан и класичан, па самим тим и превазиђен, а тзв. слободни стих нов и модеран. Управо у везаном стиху Раичковић је остварио један сасвим нов песнички говор. Његова Камена усиаванка, исписана у сонетном облику, спада у најзначајније песничке књиге у читавом послератном периоду. Управо у тој књизи Раичковић је успео да оствари синтезу традиционалног и модерног. У његовој поезији класичнога усмерења српско песништво је добило један од својих блиставих врхова. Критичари су већ истакли Раичковићеву ретку способност да се подједнако добро служи и везаним и слободним стихом и једном сасвим изломљеном фактуром стиха који нагиње више прози него поезији.

Ако бисмо, поред тема и мотива природе, хтели да истакнемо још неке доминантне мотиве у Раичковићевој поезији, онда нећемо погрешити ако кажемо да су то усамљеност и пролазност. Мотиви усамљености и пролазности провлаче се кроз читаву његову поезију. Ништа се тако не чУЈе> У његовој поезији, као што се чује тишина. У песми „Балада о предвечерју" песник казује како је једна травка „прилично шумно порасла за милиметар" а у ваздуху две птице су „обележиле крилима скромну уметност". Али, свакако најдоминантнији мотив, који ни у једном тренутку није напуштао Раичковић, то је мотив песме. Најдужи и најдраматичнији песников дијалог без обзира да ли се обраћа природи, љубави, смрти јесте дијалог са песмом. Читава књига Сшихови посвећена је једној јединој теми поезији и могла би се означити као лирска расправа о песничкој уметности. Али не само о смислу поезије већ и о судбини песника.

Стеван Раичковић је, баш као и некада Десанка Максимовић, посвећеник поезије и књижевне уметности. Изазови времена нису имали непосредног израза у његовој поезији. На тај начин Раичковић је избегао ангажованост и све њене мањкавости, а определио се за поезију у најчистијем виду. Стеван Раичковић је успео да класичним песничким средствима и традиционалним облицима певања оствари поезију модерног стваралачког концепта и савременог лирског сензибилитета.

Председник Жирија
Слободан Ракитић, 25. април 1995.