БЕСЕДА СТЕВАНА РАИЧКОВИЋА

Поштовани житељи Бранковине, драги Ваљевци и драги гости,
Ово је мени други пут да примам награду с именом песника којег сам познавао. Први пут је то било пре петнаестак година, у Нишу, где ми је уручена награда са именом Бранка Миљковића. Али... том приликом нисам говорио о песнику, јер ми је награда због мојих личних недаћа у којима сам се тада налазио уручена знатно касније... без оне пригодне церемоније која је при доделама награда уобичајена...

На овој свечаности у Бранковини, значи, први пут сам у искушењу да не помешам речи о пријатељству са речима о поезији. Али, по својој природи и људској и песничкој осећам да се једно овакво искушење, бар преда ме, не може у овом тренутку ни испречити... јер је сва моја успомена на Десанку Максимовић била неодвојиво заснована и на једноме и на другоме... и на њеној поезији коју сам високо ценио и на нашем заједничком пријатељству које сам интензивно осећао...

Зато ћу покушати да овај мој кратки монолог о Десанки Максимовић буде што природнији... и да никаквим патетичним или аналитичким речима нимало не противуречи оним нашим заједничким дијалозима који су трајали неколико деценија... и који су тек недавно, пре две године, прекинути...

О самој поезији Десанке Максимовић, о многим њеним песничким фазама, писао сам у више наврата.

Мој опсежни текст Између шајне у ошаџбине, написан и штампан 1967. године, био је у ствари и почетак мог огледања у есејистици. Тај мој есејистички првенац био је посвећен дочаравању портрета Десанке Максимовић... Касније су наишли и други моји текстови, који су били написани из једноставних разлога да се овај започети портрет допуни... Међутим, није било лако пратити нашу песникињу, а поготову ставити тачку на своја размишљања о њеној поезији... која је наилазила у све новијим и вишим таласима... Рад на коначном портрету наше песникиње могуће је обавити тек сада... када је и перо Десанке Максимовић дефинитивно стало. Тај аналитички подухват је пред нама... и он тек чека свога писца...

И тако... пошто сам још одавно изрекао своја фрагментарна размишљања о овој поезији... ја ћу се у овом пригодном слову задржати само на двема мојим драгим успоменама које су везане за дело и личност Десанке Максимовић... Једне најраније и једне од најкаснијих успомена...

За име Десанке Максимовић сазнао сам још у детињству... преко једне школске читанке у којој се налазила и њена песма „Сеоски поток". Међу стиховима ове песме провлачиле су се и неке, за мене неуобичајене и помало тајанствене, именице као што су „ћетен", „оток", „зукве"... или још загонетнији придеви и глаголи („сплетен", „спарушен", „уткива", „одрони")... Као најпривлачнији састојак у тој маленој песми био је за мене онај одударни расиоред речи у реченици (како се то, у том мом школском добу, називала инверзија)... Од тада, па до краја певања Десанке Максимовић, увек сам тражио (и налазио) у њеним стиховима па ма о чему они певали оно што сам још као дечак открио у одавној песми „Сеоски поток". Када покаткад у њеним стиховима нисам наилазио на ове поменуте (изразито њене) особине... којима сам од почетка био омађијан... осећао сам да је и наша песникиња (попут доброга Хомера) малчице задремала...

Не само по свом препознатљивом изразу, него и по свим својим специфичним мотивима и моралним ставовима, стихови Десанке Максимовић, бар за мене, нису морали бити ни потписивани... По свему ономе шша се налазило у песми и како је то дато, непогрешиво се могло закључити и ко стоји иза свега тога... А то су постизали, заправо, такви су били, само они најређи и најмоћнији, који су певали у оквирима једнога истога језика.

Та моја срећна околност, да иза неизмерног броја стихова и безбројних мотива и тема, увек осетим исту руку и исту душу... деценијама је у моме срцу и у мом уму градила неограничено поверење према Десанки Максимовић. Било је то садржано у једној те истој личности моје одано и ничим нарушавано иријашељсшво са иоезијом...

На ову, једну од кључних мојих реминисценција у односу на Десанку Максимовић чији корен посеже још из мога детињства надовезао бих још једно сећање, које је познога датума...

Када сам се пре коју годину после дуге и безнадежне паузе у писању властитих стихова поново машио свог расушеног пера (преживљавајући по ко зна већ који пут оне старе и познате почетничке муке) почео сам истовремено, помало и са зависношћу, да размишљам о оним песницима за које ми се чинило да су певали континуирано и без осетнијих стваралачких пауза... Као најмаркантнији пример у оваквом мом размишљању указао ми се лик Десанке Максимовић: она не само да је (у својим најпознијим годинама) још увек писала поезију, него је певала лакше (и чешће) него икада раније и спиритуалније и дубље неголи било када... Из ових позних песама, њен осведочени лирски инсшинкш уступао је све чешће своје место и њеном бритком иншелекшу... по којем је нисмо знали... или нисмо, по инерцији, били кадри да га уочимо за времена...

При првом сусрету који је наишао усред оваквих мојих размишљања изложио сам Десанки Максимовић овај свој утисак. Вероватно је ова моја опсервација, поред зачуђујућег комплимента са моје стране, имала и облик некаквог питања самој песникињи. Без икаквих мистификација што је и иначе био њен обичај у сваком разговору о поезији одговорила ми је да ни сама не зна како се то однедавна догодило: као да јој је пала нека копрена с очију одједном јој се сав живот указао јасним и прозирним, без замршених тајни постојања и мутних мисли о смрти... а песнички исказ природан и ненапоран... ослобођен свих оних трема и дилема које су је мориле читавог живота...

По ономе како ми је то причала и како је изгледала док ми о томе говори, ова једноставна и присна жена, наликовала ми је помало на неку посвећену особу која је већ малко завирила с ону страну ивице... са које се и овај наш живот почиње да гледа другим очима и види другачије...

Десанка Максимовић је целога свога дугога века писала само поезију... Буктала је у тој својој песничкој ватри... све до свог последњег тренутка... док није цела и заувек замакла за ону страну...

Никада није себи дозволила, нити смо је икада видели, да шиња и да се гаси пред нама... Захваљујем се свима који су саслушали ово моје слово... и захваљујем се на Награди која носи поносно име Десанке Максимовић.

Стеван Раичковић
Бранковина, 16. мај 1995.