Добитник Награде „Десанка Максимовић" (1997)

ПОЕЗИЈА ТАНАСИЈА МЛАДЕНОВИЋА

Када се говори о песнику Танасију Младеновићу не може се заобићи чињеница да је он у првим годинама после Другог светског рата, у периоду од 1945. до 1958. године, био један од важних носилаца и политичког и књижевног живота код нас. У периоду од 1958-1968. године, Младеновићев рад првенствено је везан за Књижевне новине, То су године које карактерише сукоб између такозваних реалиста и модерниста. Данас мислим да је значај тог сукоба предимензиониран. Нити су реалисти били онакви каквим су их представљали тзв. модернисти, нити су, пак, модернисти били модерни у оној мери у којој су сами о себи мислили. Наравно, да све то данас, када се слегао прах година и деценија, има друкчији изглед, јер време је ставило све на своје место или ће тек ставити.

Танасије Младеновић је у том периоду био подједнако значајан и као писац и као политичар, и у сваком погледу био је политички и књижевни ауторитет. Захваљујући управо Младеновићу Књижевне новине у сукобу између модерниста и реалиста нису се опредељивале ни на једну ни на другу страну, већ су заузеле једну средњу и умерену линију. Младеновић се у тим сукобима, често исфорсираним, а каткад и превише личним, у којима су завађене стране испољавале велику нетрпељивост, суревњивост и сујету, понашао у духу толеранције и демократичности, увек на страни књижевне речи и истине, без обзира на своју значајну политичку функцију и политичку биографију. Књижевне новине, које је уређивао Танасије Младеновић, биле су школа велике књижевне толеранције и отворености према свим истинским вредностима. Управо су се оне међу првима успротивиле потискивању српског имена и поништавању српских традиционалних вредности. Не треба заборавити да су Књижевне новине. које је уређивао Танасије Младеновић биле два-три пута предмет посебних и жестоких седница у Градском комитету Савеза комуниста Београда због, како се то онда говорило, „идејних скретања у култури" и тзв. српског национализма. Те битке Младеновић је водио храбро, непоколебљиво, принципијелно, налазећи се увек на страни слободне књижевне речи. Његов политички ангажман одразио се сигурно и на његово песничко стваралаштво, али била је то свесна песникова жртва и његово морално и политичко опредељење.

Танасије Младеновић је успео да избегне, односно превазиђе у себи расцеп између друштвеног и стваралачког бића, да их успешно помири, што увек није било тако лако, јер политички ангажман гуши и спутава песничку креативност. Младеновићева песничка визија света је наглашено трагична. Али, његов песимизам, чини ми се, има нечег епског и готово херојског. Мотиви пролазности, разарања, смрти, пропадања, осипања и нестајања основни су мотиви његове поезије и он је успео да у њој срећно хармонизује и сједини епску и лирску димензију. Младеновић је доследан у свом стваралачком опредељењу, одолевши свим песничким модама, а искушења нису била мала. У његовој песничкој скепси има нечег отрежњујућег, стаменог и виталистичког, а у песимизму нечег опорог, епског и покретачког. Младеновић је песник великих и општих тема, трагања за смислом постојања и зато је метафизичка димензија у његовој поезији наглашена. Његов лирски глас јесте сетан, меланхоличан, таман, али и епски резак и опор, никада разбољен и сентименталан, а само време, којим је опседнут - што се најбоље може видети из самих наслова његових песничких књига - за њега је онтолошка категорија. Младеновићева епичност има лирску супстанцу или, ако хоћете, његова лиричност има епски подтекст.

Младеновић је песимист не само у песмама свог тзв. иородичног циклуса, у коме се лирски субјект суочава са смрћу и води потресан дијалог са смрћу, него и у песмама са изразито историјском и националном тематско-мотивском основом. Његов поглед на свет ни у тим песмама, у којима преовлађује колективно искуство, није ништа мање трагичан. Националне кавге, сеобе и деобе, изгнанства и ветрометине, основни су мотиви оног значајног сегмента његове поезије која је заснована на тзв. колективном и историјском искуству. Младеновић, међутим, не пресликава историју, не илуструје историјске догађаје, не тумачи историјске токове. Он историју лирски преображава, прилазећи јој изнутра. Он открива. њену унутрашњу стварност и њену суштину.

Смрт је у самом средишту читавог Младеновићевог песништва. Поставља се питање да ли се уопште нешто ново може рећи о једној великој и вечној песничкој теми као што је тема смрти. А управо је Младеновић о тој теми, као основној у књизи 33 сонеша, али у многим другим песмама, потврдио мисао Бранка Миљковића да се о свакој теми може увек изнова и на други начин певати. Младеновић је успео да. пронађе тај кључ за ново певање о вечним темама, о чему говори Миљковић.

Истакао бих још једну специфичност Младеновићеве поезије, а то је његова лирска реторика, заиста специфична и лирски оплемењена, која у најбољим песмама прелази у једну особену и препознатљиву музикалност. Та музикалност Младеновићеве лирике није никада сама себи сврха већ је у функцији не само значења песме него и свих њених других структуралних елемената.

У Младеновићевој поезији сонет заузима доминантно и рекао бих чак почасно место. Свака песничка епоха и готово свака песничка школа има и свој специфични сонетни израз. У том смислу заиста је занимљива једна паралела између, рецимо, класицистичког и сонета романтичарског доба, затим парнасовског, симболистичког, неосимболистичког и савременог сонета. Док је класичан сонет тематски сведен, издиференциран, усредсређен на један мотив, један догађај, један детаљ, једну мисао, једно осећање, дотле у савременом сонету можемо наћи мноштво мотива, асоцијација и отуда је савремени сонет вишезначан и веома сложен у сваком свом слоју. Слика света у савременом сонету је глобална. Младеновићев сонет сажима богато искуство сонетне традиције, јер на изванредан начин упошљава неке облике традиционапног сонетног певања што још више доприноси вредности његових сонета.

Колико је окренут историјским знаменима и вредностима традиције, историјским ломовима и кавгама, митологији, у истој мери Младеновић је окренут садашњости, а та његова аутентична песничка визура је наглашено критичка. Чини се да и Младеновић прихвата мисао песника Бранка Миљковића да песма није песма ако није испевана у времену. У време када је власт исказивала велико подозрење и неповерење према поезији и песничкој истини, песници су били принуђени да прибегавају алузивном казивању, алегорији, параболи итд. У том смислу Младеновићев „Триптихон" изазва.о је велики потрес, прави политички земљотрес, како је то једном формулисао Павле Зорић, говорећи о критичким својствима Младеновићеве поезије. Алузивност и лирска сликовитост карактеристични су за „Триптихон", јер бар песник има право на алузију. Један немио догађај и природна непогода, као што је био земљотрес на југу Србије, послужио је Танасију Младеновићу да искаже, једном глобалном и вишезначном метафором, трагичну судбину српског народа. Догађаји описани у „Триптихону" као да су наговестили будућу катастрофу која ће задесити наш народ.

Пишући о књизи Под иеиелом звезда (1958), Бранко Миљковић је истакао да је реч о једној новој песничкој осећајности, дотле непознатој у Младеновићевој поезији, која опева безнађе, али нас не оставља без наде, пуна је јаких емоција, али она и те како зна да мисли. Емоције у Младеновићевој поезији изражавају не само један нов и аутентичан однос лирског субјекта према свету, према љубави и смрти, него доприносе успостављању нових односа унутар самог света, нових односа између искуства песме и људског духа.
Поставља се питање шта је то што ову поезију чини модерном? Миљковић је с правом истицао да њу „чини модерном не само њена модерна осећајност и неспокојност већ и њена савременост". Однос између поезије и стварности у Младеновићевој поезији решен је на најбољи начин: и поезија и стварност су на добитку. Оно што је Миљковић осетио још у Младеновићевој књизи Под иеиелож звезда, кад је реч о модерности његове лирике, у књизи Пожешане карте, а нарочито у Рту Добре Наде, постало је основна. песничка вредност. Главно обележје Младеновићевих дужих песама, које често имају облик поеме, јесте синтеза епског и лирског, алегоријског и исповедног, метафизичког и документарног, историјског и савременог, традиционалног и модерног. У тој синтези Младеновић је остварио надахнути и аутентични лирски говор.

Од својих првих песама које су неправедио запостављене од наше књижевне критике, као што је, на пример, песма „Ноћ пред полазак", па до данас, Танасије Младеновић је остао доследан свом изворном лирском опредељењу. Пред нама је једно импозантно песничко дело, кохерентно и целовито, и једна у свему аутентична стваралачка визија.

Председник Жирија
Слободан Ракитић, 29. фебруар 1997.