БЕСЕДА ТАНАСИЈА МЛАДЕНОВИЋА

Драги пријатељи књижевног дела Десанке Максимовић, драги гости,
Дозволићу себи, а надам се да ћете ме разумети и прихватити моје разлоге, да на данашњи дан, дан рођења Десанке Максимовић, и у њеном завичају, обојим ово своје кратко излагање личним, сасвим личним сећањима и осећањима. Нисам ни књижевни критичар, још мање књижевни историчар, да бих овде, где томе није ни место, давао било какве анализе. А могао бих, као Десанка, да кажем да „немам више времена" за било какве анализе.

Право да преузмем на себе ризик исповедања и свему дам лични тон, даје ми моје безмало педесетогодишње познанство и пријатељство са Десанком, и бројне перипетије, које смо, у једном бурном и бујном времену, преживели и преживљавали, било заједно, било свако од нас двоје понаособ. Сасвим прецизно речено: наше познанство, а онда и пријатељство, трајало је од 1945. године, док је рат још беснео на овим нашим просторима, па све до њене смрти...

Први сусрет, међутим, с песмама Десанкиним десио се у мојим гимназијским данима, у Смедеревској гимназији, у неком од бројева познатог и угледног међуратног часописа Мисао, који је издавао и уређивао песник Велимир Живојиновић Масука, иначе мој земљак. Нешто касније се Масуки, као уредник, придружио и песник Сима Пандуровић, који је, у издању часописа Мисао, и објавио, 1921. године, своју лепо компоновану, илустровану портретима заступљених песника - Антологију новије српске лирике. Десанка Максимовић је у тој антологији била заступљена с једанаест песама. Она, дакле, као многи од нас, није никада била почетник у правом смислу тог појма.

Добро се сећам да су ти стихови за мене били пријатан и радостан доживљај. Нека изванредна. чаровитост је просто избијала из комбиновања и игре речима, на први поглед тако обичних и свакодневних, а опет пуних тајанства и изненадних чулних удара. Био је то чист лирски глас, лелујав и опојан. Глас који је освајао сва читаочева чула: и слух, и око, и срце, и душу, а чини се и само чуло мириса, јер је откривао сву елементарну снагу и лепоту природе.

И није нимало случајно што је прву Десанкину збирку стихова, која је објављена 1924. године, рекло би се под обичним насловом Песме, тада највећи књижевни ауторитет Милан Богдановић дочекао следећом оценом: „Властелинство њене поезије су природа и љубав".

Мени се у овој карактеризацији Десанкине лирике нарочито, и посебно, због своје видовите и пророчке тачности, свидела управо та реч „властелинство". У каснијим годинама и књигама, у читавом низу књига и поезије и прозе, кроз целокупни свој даљи развој, Десанка Максимовић је, снагом свог несагледивог талента и моћном имагинацијом, просто показала и доказала да овим својим „властелинством" и зна и уме суверено да влада. А то је тако трајало све до последњег њеног даха.

Живо се сећам како сам осетио разлику између онога шта сам до појаве часописа Мисао осећао као поезију, и онога што је Десанка понудила. Не могу рећи да нисам волео наше романтичарске песнике. И сада добар број њихових песама ми је драг. На народној поезији и романтичарима формирале су се, бар у моје време, читаве генерације наших писаца. Десанка је доносила неку нову светлост, неки нови звук, и то ме је и освојило.
Драгоцено сведочанство, међутим, о појави Десанке Максимовић у нашој књижевности, па и прве оцене, оставио је управо први уредник часописа Мисао Велимир Живојиновић Масука. У свом сећању, под насловом Долазак Десанке Максимовић, Масука пише како му је Сима Пандуровић једног дана донео две или три ђачке свешчице, читким рукописом испуњене стиховима неке тек свршене матуранткиње из Ваљевске гимназије. Објашњење о томе како су те свешчице доспеле до руку песника Пандуровића даје нам опет Масука. Пандуровић је, вели он, био уочи Првог светског рата наставник у Ваљеву, оженио се Ваљевком, и ту околност је искористила непозната матуранткиња да му, преко госпође Пандуровић, дотури своје стихове, очекујући да ће на тај начин доћи до меродавног и квалификованог суда. Кад је, касно у ноћ, каже даље Масука у својим сећањима, прочитао свешчице од корица до корица, не испуштајући их из руку, био је толико узбуђен да је морао из куће да изађе у шетњу.

Ваздух Десанкиних стихова, њихову лепоту и милозвучност, продорност и прозрачност њене реченице, кристално јасне метафоре и слике, осетио сам као откриће које долази из саме душе. Волео сам дотад много Војислава, Јакшића и Лазу Костића, Бранка и Његоша, Јову Змаја, Ракића нешто мало више него Дучића, тек позни Дучић је засјао пуним сјајем, али Десанка је била и остала значајна и важна од својих првих дана, па све до Зовине свирале.

Патриотску поезију, коју извесни отуђени духови радо потцењују, црпео сам и налазио код свих њих, а код Вељка Петровића, Шантића и Десанке посебно. У идеолошким полемикама и омразама ни патриотизам није могао остати неупрљан, Код нас се често дешава да из корита, с водом, избацујемо и дете.

Десанка је и у том погледу била парадигма доследности, моралне чврстине и поштења у својим ставовима. Она сама нам је оставила сведочанство: „Разлоге и корене мог патриотског осећања", каже она, „треба тражити најпре у томе што ми је отац био велики родољуб, а онда у томе што сам рођена у устаничком крају, што сам расла у Бранковини, завичају Ненадовића, што сам васпитавана на народној поезији, што сам живела уз људе који су њу знали и ценили, што су се трудили да поступају по њеним моралним и родољубивим узорима".

Ето, у овој краткој исповести је цела Десанка!
Потпуну слику о Десанки као песнику, код којег је на најлепши и најмилозвучнији начин пропевао чисти вуковски језик, са чистих извора, даје нам опет она сама: „Све моје песме су написане језиком којим говоре сељаци у Бранковини. Отуда сам понела не само језичко благо него и начин грађења реченице".

Десанка је била равно петнаест година старија од мене. Та разлика је велика само кад је човек млад, а што је ближе старости временски јаз постаје све мањи. Кад је Десанка објавила своје прве стихове, с краја 1919. године, ја још нисам био пошао у тадашњу четворогодишњу основну школу. А када се из штампе појавила њена прва збирка 1924. године, тек сам био уписан у први разред тада осмогодишње гимназије.

Од првих сусрета на оснивачкој скупштини Удружења књижевника имао сам према њој однос какав се дугује великом песнику, који је, уз то, ретко топла, увек љубазна и племенита жена. У току дугих година нашег заједничког рада, било у редакцији Књижевних новина, чији сам дуго био главни уредник, било на бројним другим културним пословима, и многим путовањима, између нас двоје се спонтано успоставио однос старије сестре и нешто млађег брата. То се нарочито видело и осетило у неким мојим тешким тренуцима и невољама, које су ме сналазиле - како ми једном у шали, али благонаклоно, рече Слободан Ж. Марковић - због мојих разних политичких „несташлука". Дееанкина брига и подршка била је увек јасна и недвосмислена. У Српској академији наука и уметности постоји и један документ, који сам својевремено цитирао, пишући о Десанки у седмој књизи својих изабраних дела, књизи која носи наслов Усиушне скице за иоршреше. Повод је била кампања која је у свим медијима вођена после објављивања моје песме „Триптихон", проглашене за националистичку. Десанка Максимовић је с Милком Ивић, у пустошној општој ћутњи, подигла свој глас протеста.

У нашем народу, а ваљда и у другим народима, постоји веровање, а том веровању се придружују и неки посленици из области духовних и медицинских наука, да кад човек умре, да онда само тело труне и ишчезава, а да душа и даље живи, одлазећи у нама невидљиве и непознате регионе.

Ако је то тачно, а човек што је старији, то је спремнији да такву идеју прихвати, онда сам уверен да се душа Десанкина радује што њен млађи песнички брат прима данас награду с њеним именом.

Захваљујем се на Награди Задужбини која носи име наше највеће песникиње, њеном жирију, граду Ваљеву и Бранковини, Народној библиотеци Србије и Српској књижевној задрузи, који већ четири године успешно негују култ песништва и песничке речи, као и свима вама, драги пријатељи, који сте ме стрпљиво саслушали.

Танасије Младеновић
Брапковииа, 16. мај 1997.