Добитник Награде Десанка Максимовић“
(2016)
Образложење Жирија за доделу награде „Десанка Максимовић“
за 2016. годину
ОБРАЗЛОЖЕЊЕ
Велика књига поезије за децу Момчила Моша
Одаловића започета је пре четири деценије и једну годину свеском
стихова Врло важно. Одаловић је досад објавио укупно
двадесет седам песничких збирки. Од тога броја, три су жанровски
мешовите: поред песама доносе и кратке приче, док су две колективна
остварења: Лирски покер, у заједници са Душком Трифуновићем,
Љубивојем Ршумовићем и Драганом Радуловићем, из 1994 – епистоларна
лирика, својеврсни уметнички „документ о емотивном напору
једне генерације да спаси душу пред општим злом“; друга таква
књига заправо је збирка-лексикон Петорица из српског,
штампана 1999, у чијем је настајању, поред већ поменутих стваралаца,
учествовао још и Добрица Ерић – аутори су ту, често са коментаром,
приложили по песму о 21 теми, а теме су, наводим најважније:
дете, родитељи, кућа, другарство, љубав, школа, народ, отаџбина,
страх, хлеб, Бог, смрт...
На основу имена песника са којима је на овакав начин сарађивао
могло би се много рећи о Одаловићевој индивидуалној поетици,
не међутим сва истина. Колико је он самосвојан, колико песник
особенога стиховног знања и непоновљивог језичког умећа показала
је прва међу његовим главнијим збиркама, Од амебе до бебе,
из 1982. године: посебно искуство стечено како домаштавањем
рађања света тако и, на пример, страховањем корена да се не
искорени, песник заокружује вишим сазнањем које ће ући у саму
основицу Одаловићевог свеукупног стваралаштва за децу, да
је отад више никад више не напусти. То је космографска песма-исказ
„И на крају“, која гласи: „Од амебе / до бебе / све се лепо
/ згодило, / све се / на свету / својим редом / родило.“
За Мошу Одаловића велика реч Свет значи дакле Лепоту, и значи
Ред. На том доживљају почива, из тог доживљаја извире све
тематско обиље његове поезије. Узмемо ли је у њеној целини,
брзо ћемо увидети да се пред нама развија права поетска енциклопедија
детињства, све светско за дете видљиво, али и оно што је као
општа тајна простора и времена, као игра живота и смрти –
несагледиво. Као песник, натпевавајући се са дететом у себи,
идући за њим, поверавајући му се на најзачудније начине, Одаловић
одгонетава постојање првенствено на догађајном плану, у сферама
виђеног и доживљеног (тако је у збиркама Овде нешто није
у реду /1988/, Ветар ми однео панталоне /1991/,
Рече ми једно дијете /1997/), затим у сферама реалитета,
историје, духовности (збирке Неко је украо ласту
/1987/, Косовчице /1998/, Жича, пчелино чедо
/2009/, али и кроз живе и надахнуте парадоксе који свест и
психологију, као и њихове међусобице, укрштају и оплемењују
истовременим радом догађајнога и сневаног (збирке Тако
је било, пчеле ми и Уврнута књига /обе из 1995/,
Ко пре до мене /2004/, Твоја звезда Будалица
/2014/).
При свему, слој за себе представљају песме, па и читаве збирке
аутобиографског, најличнијег карактера, најтоплије и у исто
време најособитије у стваралаштву Моша Одаловића, оне у којима
он – смем да кажем – величанствено живопише икону мајке и
гради портрет оца (то су три збирке, две из 1986: Мама
је глагол од глагола радити и Друже тата, кућни команданте,
и збирка Молитва за моју маму, из 2011). Издвајам
песме „Мама је глагол од глагола радити“, за коју Драган Лукић
вели да је већ наслов књига за себе, и „М. О. Украо ласту“,
која иде у ред најпотреснијих лирских сведочанстава о животу
косовског човека.
У овоме овако обликованом песничком свету све учествује и
све преображава искушани свет: људи, биље, животиње (често
звери), ствари, свакодневица и вечност, изнад свега природа
у њеном пребогатству и звездано небо што је наткриљује и чува.
Како све то постоји у стиховима Моша Одаловића? Он је песник
саживљавања са бићима и стварима, представама и сновима. Он
пева из самог детињства. Уз то је аутор ванредне, понекад
непредвиљиве, но увек узбудљиве говорне инвенције. Језички
лудизми и кованице, алогички склопови, граматички испади,
дијалекатске завичајне осмотрице, изненађујуће тачне а значењски
неисцрпиве слике – све то с једне стране, а с друге: разиграна
мелодија исказа, валовити хуморни тон, експресивна рима, изазовна
говорна лакоћа – све те најтеже особине кад су у питању песме
за децу код Одаловића се дају с једном уметничком присношћу
која многоструко плени и опчињава читаоца, дете колико и нас
који се с годинама све чешће и више враћамо детињству.
При томе, Одаловићева песма своје вредности и значај редовно
темељи на најпоузданијем наслеђу српске песме за децу. Један
вид тога наслеђа је класична змајјовинска дечја песма,
колико разиграна толико ведра и поучна; други ослонац налази
Одаловић и радовићевској песми, увек прожетој притајеним
пародистичко-ироничним елементима и њиховим стилским инцидентима
и одјецима.
Ако, зато, на крају, ваља одредити токове и рукавце српскога
свеукупног стваралаштва за децу којима тече и досадашње дело
Моша Одаловића, онда су то, почев од Змаја, песници-класици:
Десанка Максимовић, Бранко Ћопић, Душан Радовић, Стеван Раичковић,
Драган Лукић, Милован Данојлић, Љубивоје Ршумовић, Душко Трифуновић.
И баш зато мирно можемо казати да је Мошо Одаловић већ данас
класик попут њих. Награда „Десанка Максимовић“ неправедно
дуго је чекала да то и озакони.
Председник Жирија
Јован Пејчић
