У оквиру пројекта Дигитализација
необјављених писама Десанке Максимовић из рукописне заоставштине
дигитализовано је 187 писама Десанке Максимовић руским преводиоцима
Иди Радвољиној и Олги Кутасовој. Писма су писана од 1957. до
последњих дана пред смрт песникиње 1993. године на српском језику,
а мањи број на руском.
Целокупна преписка је припремљена
и дигитализована, опремљена критичком апаратуром према стандардима
САНУ са пратећим индексом имена који се везује за бројеве дигитализованих
писама. Приређивачи преписке су поред потребних обавештења у
виду напомена (биографски подаци о одређеним личностима, тумачења
одређених појава и околности, и томе слично) припремили и индекс
имена. Преписка Десанке Максимовић је изузетно драгоцено сведочанство
о њеном личном животу, процесу настанка многих збирки, а посебно
о циклусу Тражим помиловање, Немам више времена, Летопису Перунових
потомака. Истовремено, преписка је важан артефакт о културним
односима Совјетског савеза и Југославије, контактима писаца,
превођењу на оба језика. Уз тај аспект преписка указује на дубоку
забринутост Десанке Максимовић над субином свог народа и хрватскосрпским
односима од 1970. до 1972. године, а потом већ од 1986. песникиња
наслућује крвави рат, ново страдање српског народа и о томе
стално пише до пред смрт. Писма доносе важне податке о односима
Десанке Максимовић са бројним културним радницима, а посебно
занимљиве податке приватног и књижевног карактера о Бранку Ћопићу,
Иви Андрићу, Радовану Зоговићу и другима. Ту је и сведочанство
да је написала неколико редова о књизи „Године расплета“ Слободана
Милошевића, али и последња најдирљивија писма о рату у Хрватској
и Босни који је наслутила казујући: „Дође ли до крви, опет ћемо
ми бити први на реду – и још ћемо бити криви што смо изазвали
рат.“ (27.2.1989) Целокупна преписка је изузетно важна за српско
руске културне везе, одјеке политичких прилика током те четири
деценије, важно сведочанство о писцима савременицима и бризи
за српски народ. Десанка Максимовић пише у појединим писмима
о односу према религији где је хуманизам њено основно начело,
али и метафизици биља и природе, родној Бранковини и најтежим
тренуцима у животу када је преминуо њен супруг Сергеј Сластиков.
Преписка Десанке Максимовић са руским преводиоцима остаје трајно
архивско, поетичко, биографско, друштвено и културолошко сведочанство
о једном времену у коме су се „срушиле многе илузије“, како
каже песникиња.
Приређивачи
Проф. др Бојан Ђорђевић, Филолошки факултет, Београд
Др Светлана Шеатовић, научни саветник, Институт за књижевност
и уметност, управник Задужбине „Десанка Максимовић“.
Пројекат је подржан и финансиран
уз помоћ Министарства културе и информисања Републике Србије.
