У оквиру пројекта Дигитализација необјављених писама Десанке Максимовић из рукописне заоставштине дигитализовано је 187 писама Десанке Максимовић руским преводиоцима Иди Радвољиној и Олги Кутасовој. Писма су писана од 1957. до последњих дана пред смрт песникиње 1993. године на српском језику, а мањи број на руском.

Целокупна преписка је припремљена и дигитализована, опремљена критичком апаратуром према стандардима САНУ са пратећим индексом имена који се везује за бројеве дигитализованих писама. Приређивачи преписке су поред потребних обавештења у виду напомена (биографски подаци о одређеним личностима, тумачења одређених појава и околности, и томе слично) припремили и индекс имена. Преписка Десанке Максимовић је изузетно драгоцено сведочанство о њеном личном животу, процесу настанка многих збирки, а посебно о циклусу Тражим помиловање, Немам више времена, Летопису Перунових потомака. Истовремено, преписка је важан артефакт о културним односима Совјетског савеза и Југославије, контактима писаца, превођењу на оба језика. Уз тај аспект преписка указује на дубоку забринутост Десанке Максимовић над субином свог народа и хрватскосрпским односима од 1970. до 1972. године, а потом већ од 1986. песникиња наслућује крвави рат, ново страдање српског народа и о томе стално пише до пред смрт. Писма доносе важне податке о односима Десанке Максимовић са бројним културним радницима, а посебно занимљиве податке приватног и књижевног карактера о Бранку Ћопићу, Иви Андрићу, Радовану Зоговићу и другима. Ту је и сведочанство да је написала неколико редова о књизи „Године расплета“ Слободана Милошевића, али и последња најдирљивија писма о рату у Хрватској и Босни који је наслутила казујући: „Дође ли до крви, опет ћемо ми бити први на реду – и још ћемо бити криви што смо изазвали рат.“ (27.2.1989) Целокупна преписка је изузетно важна за српско руске културне везе, одјеке политичких прилика током те четири деценије, важно сведочанство о писцима савременицима и бризи за српски народ. Десанка Максимовић пише у појединим писмима о односу према религији где је хуманизам њено основно начело, али и метафизици биља и природе, родној Бранковини и најтежим тренуцима у животу када је преминуо њен супруг Сергеј Сластиков. Преписка Десанке Максимовић са руским преводиоцима остаје трајно архивско, поетичко, биографско, друштвено и културолошко сведочанство о једном времену у коме су се „срушиле многе илузије“, како каже песникиња.

Приређивачи

Проф. др Бојан Ђорђевић, Филолошки факултет, Београд
Др Светлана Шеатовић, научни саветник, Институт за књижевност и уметност, управник Задужбине „Десанка Максимовић“.

Пројекат је подржан и финансиран уз помоћ Министарства културе и информисања Републике Србије.