У оквиру пројекта Дигитализација необјављених писама Десанке Максимовић из рукописне заоставштине дигитализовано је 187 писама Десанке Максимовић руским преводиоцима Иди Радвољиној и Олги Кутасовој. Писма су писана од 1957. до последњих дана пред смрт песникиње 1993. године на српском језику, а мањи број на руском.

Целокупна преписка је припремљена и дигитализована, опремљена критичком апаратуром према стандардима САНУ са пратећим индексом имена који се везује за бројеве дигитализованих писама. Приређивачи преписке су поред потребних обавештења у виду напомена (биографски подаци о одређеним личностима, тумачења одређених појава и околности, и томе слично) припремили и индекс имена. Преписка Десанке Максимовић је изузетно драгоцено сведочанство о њеном личном животу, процесу настанка многих збирки, а посебно о циклусу Тражим помиловање, Немам више времена, Летопису Перунових потомака. Истовремено, преписка је важан артефакт о културним односима Совјетског савеза и Југославије, контактима писаца, превођењу на оба језика. Уз тај аспект преписка указује на дубоку забринутост Десанке Максимовић над субином свог народа и хрватскосрпским односима од 1970. до 1972. године, а потом већ од 1986. песникиња наслућује крвави рат, ново страдање српског народа и о томе стално пише до пред смрт. Писма доносе важне податке о односима Десанке Максимовић са бројним културним радницима, а посебно занимљиве податке приватног и књижевног карактера о Бранку Ћопићу, Иви Андрићу, Радовану Зоговићу и другима. Ту је и сведочанство да је написала неколико редова о књизи „Године расплета“ Слободана Милошевића, али и последња најдирљивија писма о рату у Хрватској и Босни који је наслутила казујући: „Дође ли до крви, опет ћемо ми бити први на реду – и још ћемо бити криви што смо изазвали рат.“ (27.2.1989) Целокупна преписка је изузетно важна за српско руске културне везе, одјеке политичких прилика током те четири деценије, важно сведочанство о писцима савременицима и бризи за српски народ. Десанка Максимовић пише у појеидним писмима о односу прела религији где је хуманизам њено основно начело, али и метафизици биља и природе, родној Бранковини и најтежим тренуцима у животу када је преминуо њен супруг Сергеј Сластиков. Преписка Десанке Максимовић с аруским преводиоцима остаје трајно архивско, поетичко, биографско, друштвено и културолошко сведочанство о једном времену у коме су се „срушиле многе илузије“, како каже песникиња.

Приређивачи

Проф. др Бојан Ђорђевић, Филолошки факултет, Београд
Др Светлана Шеатовић, научни саветник, Институт за књижевност и уметност, управник Задужбине „Десанка Максимовић“.

Пројекат је подржан и финансиран уз помоћ Министарства културе и информисања Републике Србије.


Година

 

1957.

1958.

1959.

1960.

1961.

1962.

1963.

1964.

1965.

1968.

1969.

1971.

1972.

1973.

1974.

1975.

1976.

1977.

1978.

1979.

1980.

1981.

1982.

1983.

1985.

1986.

1987.

1989.

1990.

1992.

1993.