ПЕСНИЧКА КРИЛА ДЕСАНКЕ МАКСИМОВИЋ

Изузетно почаствован нашао сам се данас, овде, у славној Бранковини, једном од олтара српског песништва, из оног светог реда какви су Ловћен, Леотар, Стражилово. Завичај питомине и благости, пун мелемних боја и музике предела - Бранковина је и могла изнедрити Десанку, песника питоме и племените речи, раскошне палете стиха, палете у којој се предачко и ововремено, лично и надлично, завичајно и универзално, спајају и преплићу у јединствен сплет.

Песникиња раскошне метрике стиха, исто тако је раскошна и разноврсна у својој значењској и мотивској сфери. Широк је распон песничких крила Десанке Максимовић. Нема те теме, мотива, духовног и душевног изазова, над којим се неће умно и замишљено наднети песнички дух Десанке Максимовић. Као што нема метрике, прозодије, разгранате форме у којој Десанка није волшебни виртуоз, чаробница првог реда. Просто је невероватна спонтаност са којом она обликује своја ритмичка и метричка здања, саткана од најтананије лирске материје. Вило о чему да је певала Десанка је певала и сагласју са ритмовима природе, у сагласју са њеним пулсацијама и вечним законима. Из овог основног импулса избија и савршена изворност и природност њеног песничког гласа, као и свега што је написала. Десанка је до краја остала у хармонији са природом.

Kao сви велики песници и Десанка показује, a ja бих рекао и опомиње, да без укорењености у родно и предачко, у језик и архетип родне културе, нема ни светског ни космополитског. Kao што уметност не може бити ни само локална, тако не може бити ни бездомна, ван дубинских матрица родне културе. Уосталом, није ли и божји и земни закон, највиши поредак ствари, да се на светски олтар, у општечовечнаску ризницу вредности, мора уносити сопствени прилог, као знак сопственог бивства и постојања, односно, као доказ и посебства и учешћа у заједништву. Тако се на најбољи начин доприноси и родном и опште-човечанском.

Песник широког спектра, универзалист, великог капацитета хуманости, Десанка ме је увек подсећала на Тагору. Попут свих песника од формата и Десанка превазилази књижевно-критичке оквире и одреднице. Данас је она један од темеља националне културе. Окружене љубављу савременика њено богато и разноврсно дело постаје изазов бројних и разноврсних истраживања. A Десанка љубављу и узвраћа. Сваки часник и изабраник њене Награде постаје предмет пажње и тумачења најелитнијих критичарских пера. Како би и могло бити другачије под знаком песника који је написао књигу Тражим помиловањв, која је један велики молитвеник, и чије су све песме, од прве до последње, слова и дела љубави.

Не могу ни сам да завршим ово слово љубави према Десанки, а да не будем личан. Кад смо својевремено, у Француској 7, имали скупове у одбрану писаца, прва, најбржа, и најмлађа од свих, на те скупове долазила је Десанка. A кад сам, нешто касније, у часопису Relations објавио сепарат њених песама преведених на енглески, однео сам јој га лично. Дочекао ме је један драги дом. И кад сам касније, још неколико пута долазио код ње осетио сам ту њену драгост и блискост, готово својатљивост. Звала ме је Алеко, како ме је звао и мој отац, и како ја сматрам да је моје право песничко име, а у једном разговору смо утврдили да смо по једној предачкој линији у сродству. У тој необично пријатној атмосфери одвијали су се ови наши сусрети и разговори у њеном добротом и љубављу озареном дому.

Драга Десанка, данас у свету има много више рациа него срца, много више рациа него истинског разума. У свету, у природи, у историји, у људској души, има све мање лепоте, a све више нелепоте, много мање доброте, a све више недоброте, да не кажем неку другу реч. У свету општег меркантилизма и бездуховља, за књигу, уметност, поезију, остаје све мање простора. A сама поезија, краљица свих уметности, као да је постала пасторче овога света.

Зато нек је свет онај наум, и онај час, којим је и кад је, овде, у знаменитом Ваљеву, подигнут споменик Поезији, у лику Десанке, песникиње крилате речи, тако натопљене и родољубљем и хуманизмом.

Алек Вукадиновић
Бранковина, 16. мај 2006.