ПРЕД УСПОМЕНОМ НА ДЕСАНКУ МАКСИМОВИЋ...

Пред успоменом на Десанку Максимовић, помишљам како песнику ништа у животу не бива поклоњено, ништа осим живота самог; и како га умеће дивљења животу усправља на чистини, сличног стаблу које старећи постаје све моћније. Тако управо видим и нашу песникињу. Имала је времена да својим радом обележи цела два раздобља наше новије поезије. Више песничких нараштаја рађало се и умирало пред њеним очима; сви наши модерни песници били су њени савременици. Васко Попа је тек учио да говори кад је она састављала своју прву збирку песама, коју годину после Лирике Итаке Црњанског и Откровења Растка Петровића. Старе песничке стратегије су падале у засенак пред новима, док је она трагала за сопственим изразом чистог и неусиљеног лиризма, с неком готово источњачком смерношћу и ведрином. Као да је слутила како њено време долази и како јој се задуго неће ускратити, без журбе је ширила свој песнички видокруг, поуздано тежила медитацији над спреговима свакодневног и унутарњег, узимала све дубљи дах, захватајући својом прозодијом и она треперења испод гласа, садржана у мелодији самог језика, да би своје најуспелије, трајно модерне песме саставила у годинама у којима песници иначе записују преостала сећања или их казују другима у перо. Још много пре но што ће јој понестати времена, она је својим делом заувек припала народу из кога је потекла и језику коме је служила.

Чиниоци снага потребних за такво припадање и такву службу не почивају искључиво у песнику као појединцу. Инокосан колико то може бити, он ствара на створеноме. Модерни песник се нарочито одликује свешћу о томе. Он је штавише одавно истакао да својим претходницима дугује све што је постигао. Уосталом, песник се неизбежно, сваким иоле озбиљнијим и заснованијим покушајем, одређује према ономе што зовемо наслеђем, било да у њему тражи подршку или налази препреке остваривању сопствених намера. Састављање стихова могли бисмо примити као његов начин да се о томе изјасни. А то изјашњење није напослетку ништа друго до његов поступак, што ће рећи разлог којим он оправдава писање песме, уз одговарајући одбир и употребу песничких средстава која му стоје на располагању. Он чак може донекле да преиначује наслеђена средства, прилагођавајући их својим захтевима, да би их, тако преиначена, понудио на разматрање и коришћење следбеницима. Одлуке које се у вези с тим морају доносити немају увек предвидљив исход, јер се доносе у тамном вилајету; сложене су, јер зависе истовремено и подједнако од знања и од осећања; пресудне су, јер с њима коцка бива бачена. Читајући нечије песме, откривамо и те одлуке. Оне су, више за старог него за младог песника, каткада узбудљивије и важније од самих песама. У светлу тих одлука и настојања да се оне што доследније спроведу, песник стиче - или не стиче - нешто од оног достојанства које имамо у виду кад га поредимо с пећинским ловцем, нашим претком који је започео борбу с хладноћом, помрчином и неизрецивим не знајући ни за патетику ни за иронију, ни за хвалоспев ни за побуну, ни за толике друге лепе ствари на које, сматра се данас, вреди утрошити читав живот.

Примам дакле ову Награду као знак потврде да нисам поникао без корена, и да у бољим тренуцима мога рада није изостао известан дослух с претходницима. Разуме се, далеко сам од помисли да тај дослух припишем себи у заслугу. Он се не бира, као ни матерњи језик; бирају се, како рекох малочас, само разлог и средства. Малобројни плодови, убирани на тим основама, једва да су ми донели ишта сем неспокојства; али таква је природа посла који човек товари себи без икакве спољне принуде и који се доиста окончава само потпуним исцрпљењем његових снага или времена. Зато бих овом приликом, у сенци Десанке Максимовић, пожелео што више снага и времена будућим носиоцима овог признања, настављачима списка у који је данас уведено и моје име.

Борислав Радовић
Бранковина, 16. мај 2001.