Добитник Награде „Десанка Максимовић" (2000)
О ПОЕЗИЈИ БРАНИСЛАВА ПЕТРОВИЂА

Бранислав Петровић је већ својом првом књигом, Моћ говора 1961, показао да смо у њему добили песника изузетног дара и велике самосвојности. Он је у поезију увео живи, говорни језик, увео је обиље хумора, и мноштво живих људи, слика и сцена. Петровићева поезија је намах освојила све, и критичаре, и читаоце. Књиге које су потом уследиле потврђивале су, и повећавале, Петровићеву песничку репутацију: Градилиште, О проклета да си улицо Риге од Фере, Предосећање будућности, Трагом прах, Све самљи, Да видиш чуда, све до циклуса Стихови о смећу, објављеног 1996. у часопису Поезија.

Пишући своје необичне баладе, плачеве и елегије, своје посланице и јесенописе, своје још необичније „револверске шале", и своје „прилоге" за европску или националну историју, описујући градилишта и рингишпиле, џамбасе и крчмарице, капетане прве класе и јапанске војсковође, жабе и звезде, моћ и немоћ говора, пуноћу и пустош неба и света, Бранислав Петровић је створио живо и слојевито песничко дело, испуњено мноштвом различитих садржаја, тонова и висина.

Додељивањем Награде „Десанка Максимовић" Браниславу Петровићу само се потврђује оно што се одавно зна: да Бранислав Петровић припада самом врху модерног српског песништва. Он улази у круг добитника ове награде, на место које је одавно заслужио. А књига његових изабраних песама, како је већ уобичачјено, која ће бити објављена у едицији Десанкиних лауреата, доградиће најнеобичнији споменик који је икада неком песнику подигнут: споменик који се не гради од мермерних блокова, него од књига.

Председник Жирија
Љубомир Симовић, 30. март 2000.