БЕСЕДА БРАНИСЛАВА ПЕТРОВИЋА

Драги Ваљевци, драги Бранковчани,
драги српски народе, окупљен у једном од најсветијих места српске земље!

Пре него што захвалим члановима жирија Задужбине „Десанка Максимовић" што је од многих великих српских песника изабрао мене за овај тренутак, и приредио ми, у мојим годинама, неизмерну радост, захваљујем неснику Љубомиру Симовићу на овим речима, које су за мене прејаке, прелепе, предивне, а које ме истовремено охрабрују... И ја не знам уопште како бих наступио пред вама да није било тих речи. Захваљујем професору Слободану Ж. Марковићу, председнику Задужбине „Десанка Максимовић", који је устрајним и великим трудом, у немилим околностима у којима се више од деценије налази српски народ, успео да одржи достојанство најдостојанственије установе коју сад српски народ има, а то је Задужбина „Десанка Максимовић".

Ово је велика радост за онога који је цео живот страћио на писање стихова - добро, имао сам ја и других послова осим стихова! - али кад погледам свој живот из ове перспективе, ипак сам ја само писао стихове. И морам да вам кажем да је такође велика радост наћи се на списку добитника награде која носи име највеће српске песникиње за сва времена, уз песнике Љубомира Симовића, Стевана Раичковића, Миодрага Павловића, Тасу Младеновића, Матију Бећковића и Милована - Мићу Данојлића. Право да кажем, оваквој се радости нисам надао.

О Десанки Максимовић написао сам, по некој мојој евиденцији, шездесет куцаних страница, разним поводима, за разне своје дневнике и белешке. Полазећи у Бранковину, прегледао сам те своје рукописе, и дошао до закључка да ништа од тога што сам досад написао о Десанки није у потпуности достојно њеног имена. И решио сам да вам то што сам писао о Десанки прочитам у некој другој прилици, кад то доведем и до нивоа ове институције, и до нивоа који заслужује Десанка Максимовић. Уместо тога, прочитаћу вам песму која је директно настала под утицајем велике Десанкине песме: „Било је то у некој земљи сељака / на брдовитом Балкану, / умрла је мученичком смрћу / чета ђака / у једном дану". Та песма, чија је мајка Десанка Максимовић, зове се „Чудан гост";

Отима нам нашу Метохију и наше Косово Поље,
А све да нама буде боље.

Све сами савезници ратни:
Нападоше нашу Грачаницу, и наш Призрен златни.

Чудан савезник, пријатељ и гост:
Удари на наш Дунав и на Дунаву (наш!) Варадински мост.

Удари на Чачак, и Ужице, и воће у роду,
Удари на со и хлеб, нападе вино, и нападе пијаћу воду.

МИСМО ВАШИ ПРИЈАТЕЉИ! - бацају летке, вичу.
Па кад сте пријатељи што наиадосте Жичу ?

Ако имате Бога ваш Бог нек је с вама:
Знате ли ви шта је Жича и шта је Жича нама?

Ми не бисмо имали ни песму ни причу,
Ми да немамо Жичу.

Ако славите крсну славу, ако имате кућног свеца -
Шта су вам скривила наша деца!

Јесте ли нормални, шта је с вама!
Имате ли ви тата, имате ли мама?

Који у болници поубијасте болесне људе,
Погледајте се у огледалу - па како вам буде!

Препознајте себе у тој слици!
ИI преиознајпе себе у слици мале Милице, у Батајници!

Увеличајте ту слику! И себе на тој слици!
Да вам се диве тамо код куће у Америци!

Ви заслужили орден, ви медаљу око врата –
Ви понос Америке, ви јунак тата!

Ја нисам никада писао песме оваквога ангажмана, зато што сам се надао да се овакве песме више никада не морају писати. Испоставило се да у овој нашој Србији песме са оваквим садржајима неће застарети никад, и да им никад неће проћи време. Једноставно, ми смо народ осуђен на овакву поезију!

Ово је Бранковина!

Не зна човек шта да истакне, шта да подвуче, у летопису српског народа, кад је Бранковина у питању! Да ли државотворство, да ли законодавство, да ли јунаштво, да ли песништво! Мора песник бити много дрзак и храбар да би изашао пред народ у Бранковини да чита своје лирске стихове. У Бранковини се једино може читати „Почетак буне против дахија" Филипа Вишњића! А дахије су се, као што знамо, ноново намножиле по Србији. Они несрећници, Аганлија, Кучук Алија, Мула Јусуф и Фочић Мехмед-ага, добили су многе наследнике, који пљачкају, злочине и убијају по несрећној земљи Србији.

Међутим, ми смо овде да читамо ово што имамо: своје лирске песме.
Ја вам свима захваљујем!

Бранислав Петровић
Бранковина, 16. мај 2000.

Своју беседу у Бранковини, приликом уручења Награде „Десанка Максимовић", Брана Петровић није имао написану, него ју је импровизовао. Међу његовим папирима није нађен никакав надрт, никакав подсетник, никаква забелешка за ту беседу. Веровало се да не постоји ни снимак онога што је Брана у Бранковини говорио. И тако је књига његових изабраних и нових песама, која је, у оквиру библиотеке добитника Десанкине награде, припремљена тек после његове смрти, објављена без те беседе.

Један од уредника те едиције, Милош Јевтић, међутим, неочекивано је ушао у траг тој беседи: испоставило се да је она ипак снимљена, и да је чак, у јуну 2000. године, објављена у 74. броју ваљевског часописа Колубара. Покушали смо све да до тог текста дођемо што је могуће пре, да бисмо га, ако не буде касно, убацили у Бранину књигу, чије је штампање већ било у завршној фази. Уредник Колубаре Здравко Ранковић нам је текст послао факсом, али је добар део беседе био потпуно нечитак. Текст нам је слао још неколико пута, али су на отиску нека места сваки пут била потпуно затамњена, тако да се неки редови никако нису могли ни разабрати, ни прочитати. Онда смо оно што се није могло добити факсом покушали да добијемо телефоном: упоредним читањем и упоређивањем, на крају смо успели да реконструишемо цео текст Браниног говора. Међутим, кад је цела та закаснела и комиликована операција била завршена, било је касно да се говор унесе у књигу. Једино што нам је преостало, то је да га, заједно са беседама осталих добитника, унесемо у Споменицу Задужбине Десанка Максимовић. С обзиром на то да је Бранин говор објављен још за његова живота, могло се претпостављати да је он могао имати прилику да га ауторизује.

Већ на први поглед било је јасно да до ауторизације није дошло. То се видело по структури и недовршености неких реченица, и по неким прејаким формулацијама, које Брана сигурно не би оставио у таквом стању. Најубедљивији доказ да ауторизације није било јесте песма „Чудан гост", коју је Брана, у оквиру своје беседе, прочитао. Та песма, која има 26 стихова, у Колубари је тако преломљена да их има скоро дупло више, 43. Припремајуђи Бранину беседу за штампу, тој песми сам вратио онај облик који јој је сам песник дао. У осталом делу беседе скоро ништа нисам дирао. Скоро ништа, значи да се понешто, ипак, морало, макар благо, редиговати. Да је имао прилике да свој текст ауторизује, Брана би га сигурно ауторизовао много радикалније него што сам га ја редиговао. Међутим, док је Брана имао право да свом тексту приступи с највећом слободом, ја сам имао само обавезу да му приступим с највећом скрупулозношћу.

Љубомир Симовић
16. фебруар 2004.