Добитник Награде Десанка Максимовић“ (2011)
О ПОЕЗИЈИ ДУШКА НОВАКОВИЋА

На неколико одржаних сесија жири је разматрао стварлаштво више песника чије дело задужује српску поезију. Одлучујући се за песничко дело Душка Новаковића жири се одлучио за импресиван и јединствен песнички опус, за његов виталистички дух, за интензивно и жестоко, критички бекомпромисно певање, које враћа веру у то да поезија може бити не само израз и одраз свога времена, него и његов битан коректив на шта је српска поезија, има неко време, заборавила.

Она позната питања која се с времена на време с правом обнављају: чему песници у оскудно време; чему поезија пошто је убијен човек; како писати после Аушвица - у случају Душка Новаковића постају готово беспредметна, његова поезија хоће да говори упркос томе и баш зато. Она хоће да сведочи и да укаже - да упре прстом, у девијације друштва и морална посрнућа човека, разоткривајући сопствене и заблуде времена.

Већ неколико деценија, од песничке књиге Зналац огледала до ове последње Кад ћемо светла погасити, поезија Душка Новаковића представља стални немир и немирење са датостима и условностима живота, супроставља се скучености одређеног типа певања, његовим задатим и предвидљивим темама, изневерава језичке стандарде и пожељну лексику, не дозвољавајући нам да затворимо очи пред сопственим, личним удесима и удесима времена и цивилизације. Његова поезија је својеврсна хроника времена у коме живимо, стиховање стварности и живота, активан обрачун са менама и манама друштва и човека. Оно Десанкино „Жао ми је човека“ претвара се у овој поезији у беспоштедну критику у позивање на одговорност, што јесте налог нашег времена ако хоћемо да спасемо душу и да са људског лица сперемо стид.

Његово певање има еруптивну снагу из чијег гротла попут лаве куља језик незаустављив у свом богаству и жестини свепрожимајућег ероса. То је страсно певање једног медитеранца који у богатству и обиљу живота, непосредном искуству стварности, личној и породичној драми, политици, миту и литератури, налази живе разлоге за преиспитивање смисла живљења и певања. Иако андроцентричног усмерења његово певање се све више отвара за разнородне аспекте егзистенције пратећи налог времена и сврставјући се тако у ону космополитски настројену струју српског песништва.

Песма Душка Новаковића је наративна, повишеног регистра, са реторским наносима, тематски разуђена и богата, алузивна и референцијална, интензивна, задиханог темпа, експресивна, савим јединствена у српској поезији. Она од читаоца захтева активан однос, без обзира да ли је то поема или песничка минијатура од неколико стихова. У његовој песми никада није угодно и удобно, без обзира да ли се слажете, да ли одобравате изречено, или се љутите и негодујете, она вас узбуђује на начин гледања бокс-меча, а не посматрања каквог крајолика или речног тока.

Провокативност и сугестивност овог певања, његова драматска убедљивост, помало уморној српској поезији (до)дају неопходан витализам. Појачан ствралачки замах Душка Новаковића последњих година чини његову поезију потпорним стубом српског песништва и сврставају га у водеће европске песнике ангажованог проседеа.

Председница Жирија
Радмила Лазић, 5. мај 2011.