БЛАГОРАЗУМЕВАЊЕ

Ако се по речима Џона Китса, песника славне тројке енглеских роматичара, коју су још чинили Вајрон и Шели, ако се, дакле „поезија не појављује природно, попут лишћа на дрвећу, онда и не треба да се појављује ако није таква“. Лако се даде установити да је поезија Десанке Максимовић управо таква - природна појава и да, као таква, садржи у себи сваку од каузалних веза које, имајући корен, стабло и крошњу, и лишће на њему, дају онај најпунији облик дрвећу који постаје - настављам метафору - храст поезије, орах поезије, јабука поезије, или висока топола поезије и, што да не, дрен поезије, али и нека сетна, устрептала бреза поезије, или још тужнија од ње - врба поезије, о, и скупина љубичица поезије на некој ливади (ливада као хартија), испод вечне констелације небеских тела.

Једну запитаност имао сам увек на уму при читању Десанкине поезије: зашто је много штошта у њој, као први степен поимања света, изложено онтолошкој самоћи? Временом, и сам већ сведоком неуралгичних и трагичних стања заједнице којој сам припадао и којој припадам, схватио сам да је Десанкин отклон од „срећних тренутака“, заправо непристајање на, ако се тако може рећи, „изнуђено" савезништво са историјом и то оном којој је иманентан рушилачки нагон, раздешавање људског бића, па тиме и самог бића поезије, а последично, и целине којој бића припадају рођењем, писмом и језиком.

Други степен Десанкиног значења самоће било би оно вечно и стално интригантно подручје смртности, свест о телесној пропадљивости и нестанку, а може се једино савлађивати непрестаним увидима у истине о себи, искреним и чистим монолозима властите душе, а најпосле и дијалогом са Створитељем свег постојећег, како поезија као спознаја не би била слушкиња ефемерија и испразности, нешто успутно и неважно. За циљ је Десанка имала да остави иза себе велико подручје уређености спонтаних мисли и осећања наспрам затеченог хаоса.

Такву је историчност поезије, чини ми се, она најпре уочавала и из такве је историчности примала песничко наслеђе свог тла, али и целокупног света, прилажући, као свој емотивни удео, наду за сваког појединца и за сваки од народа који је, историјски еманиран, такорећи заборавио да се радује и ужива у лепоти живљења, као што је то био и српски народ, вазда трзан и растрзаван сенком Дамокловог мача над њим и сумрачним временима разних идеологија.

Али упркос томе, или важније од свега тога, поезија Десанке Максимовић, најснажније из себе исијава посебну алтруистичку светлост према људима, према јединки. Сва је од тих финих зрачних ткања који фонемским обасјањем, дају смисао постојања на земљи. Њен читалац, хтео-не хтео, врло брзо постаје ђак на часу из поезије, увек пријатно изненађен на који се начин, нешто важно и суштинско о животу, изриче непосредно и једноставно, а опет дубокоумно у спознаји. И оно што је врло значајно за поезију Десанке Максимовић - постаје памтљиво и стога припадајуће распону у ланцу песама чије се карике протежу од Његоша, преко Лазе Костића, Змаја, Дучића, Ракића, Шантића, Диса, Црњанског, до Миљковића, Раичковића, Павловића, Попе...

Може се рећи да је тај, назовимо га учинком интелигенције у једноставном исказивању осећања, проистицао из кључне речи њене песничке аниме: благоразумевање. Влагоразумевање свег тварног и нетварног, свег чега се песничко биће дотиче или бива дотакнуто, као једна хронолошка врста песничке интеракције. Нико се до сада у српској поезији није обратио тако отмено и са поштовањем према свом читаоцу, као што је урадила Десанка Максимовић, па и у име хероина своје поезије, топећи ледена срца земних и небеских владара, због сваке Сапфо, због сваке Јефимије и мајке Терезе, због сваке борбене Јованке од Орлеана, због сваке Марије Магдалене, због сваке сретнице и несретнице, родиље и бездетнице, због сваке оне и сваког оног који „излази из реда свакодневна“, не би ли се, сви заједно, осетили припадницима великог царства речи и добили, не какву-такву, већ судбину достојну памћења, па и кроз њене стихове-сведочења о свему томе и много чему другом, ми запамтили себе, ко смо, и какви смо, само да нисмо што некад јесмо, тричави од заборава, а стално у близини песничке правде и милости Десанке Максимовић.

Душко Новаковић
Бранковина, 16. мај 2011.