БЕСЕДА ЉУБОМИРА СИМОВИЋА

Шта за мене значи признање које носи име Десанке Максимовић, најбоље ћу изразити ако кажем шта за мене значи њена поезија.

Песништво Десанке Максимовић нас изненађује и мноштвом тема и мотива, и неочекиваним третманом тих тема и мотива. Оно нас изненађује и огромношћу простора који обухвата, и који изражава, као и бројем оних којима се обраћа, и који му се одазивају. Поезија Десанке Максимовић испуњава цео наш живот. У младости, она нас је очаравала као лирски песник, чије срце, преплављено љубављу и радошћу, „расте, ко видик у лепе насмејане дане", и који не зна да ли „сву вечер на пустом брегу" стоји „човек или бор". Она чује крик птице „које никад није било", и пева своја заљубљеничка предосећања и опомене. У тешким годинама рата, њен лирски глас добија епске тонове и акценте. Она више не слуша птице које не постоје, него ослушкује топот ноћних коњаника и шапат гласника. Не пева више о својим девојачким предосећањима, него о сечи ваљевских кнезова и погибији крагујевачких ђака. Из ње проговарају Илија Бирчанин, Алекса Ненадовић и Стари Вујадин. Њена јунакиња више није суптилна песникиња која све осећа, него хајдук који може све да издржи. Певајући о страдању народа, Десанка Максимовић пева и своју веру у њега, у његову снагу, у његова права, и у његов језик. Она верује у земљу, и у све што земља даје. Не среће се тако често песник у чијој поезији има толико вере у све. Она ту веру исказује гласом који је вуковски, ковачки и говедарски изворан, непосредан и одлучан. И цео народ тај њен глас слуша и прихвата као глас свог аутентичног националног песника.

Славу националног песника Десанка Максимовић дефинитивно учвршћује књигом Тражим иомиловање, у којој чини нешто потпуно супротно оном што је уобичајено да национални песници раде: она не носи заставу, него шапуће молитву. Она не позива у борбу, и не тражи освету, него, у неочекиваној расправи с Душановим Закоником, тражи милост за кажњенике и грешнике, за несхваћене, промашене и несрећне, за оклеветане и каменоване, за војнике и јеретике, за кудељнице и удовице. Чини се да цела поезија Десанке Максимовић светли од те сестринске љубави, која све мири, и од те материнске милости, која све прашта.

Тешко је наћи поезију у којој има толико благости, и толико светлости, као што их има у поезији Десанке Максимовић. У њеним песмама се пале и гасе облаци, пале се и гасе ливаде и реке, пале се и гаце свици, „даљине светле од звезда и ватара". Женама које зором сеју брашно и месе хлебове, по коси се хватају, и светле, венчићи од брашна. У њеним песмама сија Бранковина, сија Колубара, сија чак и Тамнава, светле рађевачки виногради, светли родна година, усијава се и светли данце бакрача над ватром, светлуца сено, сија Стражилово, сија сутон на Скадарском језеру. Али у ту своју велику песничку мапу, у коју уписује све те земаљске и небеске светлости, Десанка Максимовић у исто време уписује и мрачне вртаче, гробове и тамне вилајете, уписује привиђења, фатаморгане, обмане, халуцинације и вртоглавице, уписује страхове, уписује слутње и сумње. Не среће се тако често песник код кога има толико сумње у све, и толико страха од свега. Зато што јој је толико потребно да дубоко верује, она целог живота дубоко сумња. Сумња у све: у Бога, и у човека. И плаши се свега: и Бога, и себе. Она која је песнички формулисала и изразила драму, страдања и осећања целог народа, у исто време изражава и једну изузетну индивидуалност, једну посебну и сложену личну судбину, један тамни свет о коме осим ње нема других сведока. Она исказује искуства која припадају само њој, и знања која само она зна. А она зна да „не зна дан шта ноћ кува".

Десанка Максимовић је песник кога неретко доживљавамо као некога ко није живео с нама, у нашем веку и времену, него у неком од оних давних векова у којима се постављају основе племена и језика. Она има ауторитет родоначелника. Она је песник кога сви читају и слушају, коме верују и кога воле. Она је песник кога сви следе, али с којим тешко да је ико ишао до оног краја до кога је она стизала, и до оног дна до кога се она спуштала. И у оне даљине у којима је она ишчезавала.

Десанку Максимовић није ни било лако следити. Она је свој дом подигла у оној магли у којој се налази граница између јесте и није, између јаве и сна, између живих и мртвих. Да обухвати све оно што је на обе стране те границе видела, и да изрази све оно што је осетила, знала, чула, сањала и слутила, Десанки Максимовић је био потребан цео српски језик. И она је говорила целим српским језиком. Из тог њеног целог српског језика ја најчешће, па и данас, чујем онај њен тамни глас који говори о нејасним и неизвесним везама и путевима, о страховима, слутњама и незнањима. А од оног мноштва препуних руку, које Десанка Максимовић пружа према нама, чини ми се да ову награду примам из оне њене руке која је покушала да Грачаницу пренесе са Косова на Тару.

Десанка Максимовић је поживела довољно дуго да схвати да Грачаница ни на Тари не може бити безбедна. И довољно дуго да види како свуда око нас горе цркве свих вера; и како се обарају споменици Алексе Шантића, Иве Андрића, Бранка Ћопића. И довољно дуго да схвати колику је истину казала када је написала стих: „ Једино привид нису зле слутње". (Не знам да ли бисмо ишта започињали, и да ли би и поезије и песника, и да ли би ичега било, ако бисмо на почетку знали оно што знамо на крају.).

То што и сам све чешће знам да, „једино привид нису зле слутње", не значи да овај дан у Бранковини доживљавам као привид. Можда иза сваког зла, како нам је говорио Еурипид, „пирне лахор". Можда на крају сваке несреће, као на крају сваке строфе оне познате Десанкине песме о змији, „сунце сија".

Љубомир Симовић
Бранковина, 16. мај 1994.