Добитник Награде „Десанка Максимовић" (1998)
О ПОЕЗИЈИ МАТИЈЕ БЕЋКОВИЋА
У својим раним песничким књигама (Метак луталица, 1963; Тако
је говорио Матија, 1964) Матија Бећковић је песник изразито
несимболистичке оријентације и у том сегменту свог песничког
стваралаштва испољио је смосвојност, изворност и силовитост
лирске енергије, која ће нарочито доћи до изражаја у његовим
епским поемама написаним ровачким говором. Епска ширина, аутентична
језичка експресивност и надасве једна дубља музика језика одликују
збирке Рече ми један чоек, 1970; Међа Вука Манитога, 1976 и
Леле и куку, 1980, док поема Кажа представља врхунац таквога
казивања и, рекао бих, Бећковићеву песничку парадигму.
Истом тематскомотивском и обликовном кругу припада
и књига песама Чији си ти, мали? (1989).
Свеобухватна је Бећковићева песничка визија, јер се простире
у веома широком распону од земаљског до космичког, од удеса
појединца до апокалиптичних представа о општој судбини човека
и његовом паду. На основама митског и фолклорног искуства Бећковић
је остварио поезију високе уметничке вредности, а извесни елементи
фантастике и надреалног њено су важно својство. Иако су хумор
и сатира, као уосталом и у његовој првој песничкој фази, битна
својства његовог песништва, оно ипак није само то; чини нам
се да су баш она лирска места која одликује високо уметнички
хумор у исто време и најсуморнија и најтрагичнија. У тој трагичности
и огледа се висока вредност сатире, чији је местимично ведри
тон више израз трагичне песничке свести и трагичног осећања
живота него неког оптимизма и животне радости.
Бећковићево дијалекатско певање је изван свих оквира и песничких
норми, јер је аутентично и непоновљиво. Високи домети његове
поезије, у свим развојним фазама, од неосимболистичких и љубавних
естрадних песама до епских поема и молитава, показују моћ песника
да помири различите облике казивања и често сасвим опречне и
супротстављене садржаје. Бећковић је показао и доказао да традиционални
облици лирског и епског певања нису у супротности са концептима,
поетикама и достигнућима модерног песништва, да се може певати
и у десетерцу и на дијалекту, а истовремено бити и савремен
и модеран.
Ако је Бећковићев велики узор и учитељ Његош својим спевовима
остварио неслућене могућности епског и десетерачког казивања,
на основама народног песништва, његов ученик је на величанствен
начин затворио један пеенички космос. Њему је успело оно што
ниједном другом песнику није: да после Његоша упосли десетерац
и традиционалне облике певања и мишљења за које се мислило да
су заувек сишли са песничке сцене и да се на такав начин не
може више певати. Само на први поглед, споља, Бећковићеве епске
поеме остављају утисак Његошеве и народне епске матрице. У основи,
Бећковић је сасвим свој, изворан и усамљена појава у савременом
српском песништву.
Бећковић је обновио велике песничке облике и указао на могућности
дијалекта у поезији, демантујући на очигледан начин Винаверову
тврдњу да је дијалекат странпутица у књижевности и да се њиме
не може ништа ново рећи. Све оно за шта се мислило да је за
поезију завршено и да је на неке облике песничког казивања заувек
стављена тачка, Бећковић је демантовао и показао да се све изнова
може рећи и на нов начин. Обновио је епски десетерац, показао
његове могућности у контексту модерног песништва, упутио на
ново „читање" митологије, народне традиције и историје,
испољивши велико поверење у народну поезију и дијалекатско казивање.
За Бећковића језик је жива историја једног народа, његова најдубља
суштина, а не само средство. Својим песничким делом Матија Бећковић
је подигао споменик српском језику.
Бећковић не робује десетерцу и његовој симетрији већ га узима
као камен темељац, као основну меру, истражујући његове могућности
и преобликујући га према сопственом песничком нахођењу. Зато
и уноси у њега нове песничке садржаје: трагичне, сатиричне,
пародичне, хуморне, патетичне, херојске, епске, лирске, фантастичке,
гротескне, метафизичке, али и свакодневне, политичке и готово
коликвијалне. Ни једноставнијег стиха, за који смо мислили да
се испевао до краја, ни садржајнијег певања, чему је допринела
пре свега задивљујућа језичка имагинација Матије Бећковића.
Разједињено и распарчано српство у саборном духу поезије постиже
своју целовитост. Тај саборни карактер песништва посебно је
дошао до изражаја у поезији Матије Бећковића, као што је, на
други начин, остварен у песништву Десанке Максимовић. Поезија
наше велике песникиње и Бећковићева поезија у унутрашњем су
и суштинском сагласју. Као што је Десанка песник дубоко националан
и универзалан, тако је и поезија Матије Бећковића успела да,
на аутентичан и високо уметнички начин, универзализује националне
песничке садржаје. Бећковићева поезија представља ново „читање"
традиције, митологије и историје. Песме у књизи Хлеба и језика
(1977) потврда су постојаности и идентитета не само језика на
ком су написане него самог српског народа.
У српској поезији после Његоша и, наравно, Народног Певача,
мало је песника који су тако снажно и самосвојно запевали ка.о
Матија Бећковић. У његовим дијалекатским поемама, које су нека
врста песничког и језичког документа - у оном смислу у ком је
Винавер о Његошевом Горском вијенцу посао као о песничком документу
српског народа -има и сатире и хумора и трагике. Али има и оног
дубоког и умног песимизма, који је лековит. Заиста, Бећковићева
сатира - ако је уопште сатира - тешка је и грка. Не забавља
она увек. Онда када запрети да пређе у патетику, она постаје
и најтрагичнија.
Бећковићево стваралачко искуство више је него драгоцено. И
за његово дело и за савремену српску поезију. Користећи се једним
готово заборављеним дијалектом српског језика, Бећковић је на
посебности локалног говора и на националним основама трагао
за смислом опште људске судбине, остваривши универзални песнички
израз високе уметничке вредности. Српском народу, из чије је
духовне баштине узимао грађу за своје песме и поеме, вратио
је немерљивим даровима.
Председник Жирија
Слободан Ракитић, 1. мај 1998.