Добитник Награде „Десанка Максимовић" (1998)
О ПОЕЗИЈИ МАТИЈЕ БЕЋКОВИЋА

У својим раним песничким књигама (Метак луталица, 1963; Тако је говорио Матија, 1964) Матија Бећковић је песник изразито несимболистичке оријентације и у том сегменту свог песничког стваралаштва испољио је смосвојност, изворност и силовитост лирске енергије, која ће нарочито доћи до изражаја у његовим епским поемама написаним ровачким говором. Епска ширина, аутентична језичка експресивност и надасве једна дубља музика језика одликују збирке Рече ми један чоек, 1970; Међа Вука Манитога, 1976 и Леле и куку, 1980, док поема Кажа представља врхунац таквога казивања и, рекао бих, Бећковићеву песничку парадигму.

Истом тематскомотивском и обликовном кругу припада и књига песама Чији си ти, мали? (1989).

Свеобухватна је Бећковићева песничка визија, јер се простире у веома широком распону од земаљског до космичког, од удеса појединца до апокалиптичних представа о општој судбини човека и његовом паду. На основама митског и фолклорног искуства Бећковић је остварио поезију високе уметничке вредности, а извесни елементи фантастике и надреалног њено су важно својство. Иако су хумор и сатира, као уосталом и у његовој првој песничкој фази, битна својства његовог песништва, оно ипак није само то; чини нам се да су баш она лирска места која одликује високо уметнички хумор у исто време и најсуморнија и најтрагичнија. У тој трагичности и огледа се висока вредност сатире, чији је местимично ведри тон више израз трагичне песничке свести и трагичног осећања живота него неког оптимизма и животне радости.

Бећковићево дијалекатско певање је изван свих оквира и песничких норми, јер је аутентично и непоновљиво. Високи домети његове поезије, у свим развојним фазама, од неосимболистичких и љубавних естрадних песама до епских поема и молитава, показују моћ песника да помири различите облике казивања и често сасвим опречне и супротстављене садржаје. Бећковић је показао и доказао да традиционални облици лирског и епског певања нису у супротности са концептима, поетикама и достигнућима модерног песништва, да се може певати и у десетерцу и на дијалекту, а истовремено бити и савремен и модеран.

Ако је Бећковићев велики узор и учитељ Његош својим спевовима остварио неслућене могућности епског и десетерачког казивања, на основама народног песништва, његов ученик је на величанствен начин затворио један пеенички космос. Њему је успело оно што ниједном другом песнику није: да после Његоша упосли десетерац и традиционалне облике певања и мишљења за које се мислило да су заувек сишли са песничке сцене и да се на такав начин не може више певати. Само на први поглед, споља, Бећковићеве епске поеме остављају утисак Његошеве и народне епске матрице. У основи, Бећковић је сасвим свој, изворан и усамљена појава у савременом српском песништву.

Бећковић је обновио велике песничке облике и указао на могућности дијалекта у поезији, демантујући на очигледан начин Винаверову тврдњу да је дијалекат странпутица у књижевности и да се њиме не може ништа ново рећи. Све оно за шта се мислило да је за поезију завршено и да је на неке облике песничког казивања заувек стављена тачка, Бећковић је демантовао и показао да се све изнова може рећи и на нов начин. Обновио је епски десетерац, показао његове могућности у контексту модерног песништва, упутио на ново „читање" митологије, народне традиције и историје, испољивши велико поверење у народну поезију и дијалекатско казивање. За Бећковића језик је жива историја једног народа, његова најдубља суштина, а не само средство. Својим песничким делом Матија Бећковић је подигао споменик српском језику.

Бећковић не робује десетерцу и његовој симетрији већ га узима као камен темељац, као основну меру, истражујући његове могућности и преобликујући га према сопственом песничком нахођењу. Зато и уноси у њега нове песничке садржаје: трагичне, сатиричне, пародичне, хуморне, патетичне, херојске, епске, лирске, фантастичке, гротескне, метафизичке, али и свакодневне, политичке и готово коликвијалне. Ни једноставнијег стиха, за који смо мислили да се испевао до краја, ни садржајнијег певања, чему је допринела пре свега задивљујућа језичка имагинација Матије Бећковића.

Разједињено и распарчано српство у саборном духу поезије постиже своју целовитост. Тај саборни карактер песништва посебно је дошао до изражаја у поезији Матије Бећковића, као што је, на други начин, остварен у песништву Десанке Максимовић. Поезија наше велике песникиње и Бећковићева поезија у унутрашњем су и суштинском сагласју. Као што је Десанка песник дубоко националан и универзалан, тако је и поезија Матије Бећковића успела да, на аутентичан и високо уметнички начин, универзализује националне песничке садржаје. Бећковићева поезија представља ново „читање" традиције, митологије и историје. Песме у књизи Хлеба и језика (1977) потврда су постојаности и идентитета не само језика на ком су написане него самог српског народа.

У српској поезији после Његоша и, наравно, Народног Певача, мало је песника који су тако снажно и самосвојно запевали ка.о Матија Бећковић. У његовим дијалекатским поемама, које су нека врста песничког и језичког документа - у оном смислу у ком је Винавер о Његошевом Горском вијенцу посао као о песничком документу српског народа -има и сатире и хумора и трагике. Али има и оног дубоког и умног песимизма, који је лековит. Заиста, Бећковићева сатира - ако је уопште сатира - тешка је и грка. Не забавља она увек. Онда када запрети да пређе у патетику, она постаје и најтрагичнија.

Бећковићево стваралачко искуство више је него драгоцено. И за његово дело и за савремену српску поезију. Користећи се једним готово заборављеним дијалектом српског језика, Бећковић је на посебности локалног говора и на националним основама трагао за смислом опште људске судбине, остваривши универзални песнички израз високе уметничке вредности. Српском народу, из чије је духовне баштине узимао грађу за своје песме и поеме, вратио је немерљивим даровима.

Председник Жирија
Слободан Ракитић, 1. мај 1998.