ПИСМО ИЗ ЧИКАГА НА ВЕСТ О ДОДЕЛИ НАГРАДЕ „ДЕСАНКА МАКСИМОВИЋ"

Оно што сам имао да кажем о Десанки Максимовић, она је то за живота чула из мојих уста. Откривао сам јој споменик на њене очи; поредио је са Грачаницом, Раваницом, Милешевом, Студеницом, Љубостињом - манастирима који носе женска имена. За ову прилику бих подсетио на дан када смо, као два бивша ђака Ваљевске гимназије, први пут наступили заједно у Дому културе у Ваљеву. Ја сам читао поему „Вера Павладољска", посвећену мојој првој љубави, коју сам написао као матурант Ваљевске гимназије. У сали је, међу ђацима, седела и слушала и она по којој се поема зове, и која је доцније постала мајка моје деце. У моје коротне дане, једно од те деце примиће данас уместо мене Десанкину награду.

Песникиња која је написала „Мој народ пропасти неће", кад год бисмо остали насамо, питала ме је: „Хоћемо ли пропасти?" Сад, кад она зна више од нас, и кад јој не треба мој одговор, ја јој се из ове даљине још једном клањам. А вама захваљујем.

Матија Бећковић
Чикаго, на Св. пророка Јеремију, 1998.

ГРАНИТНА КАРИЈАТИДА

Поштовани песнички народе,

Част прве речи на овај јединствени празник културе могу разумети једино ако ми је припала као некадашњем ђаку Ваљевске гимназије.

А та заслуга је премалена за високу част да у име Српске академије наука и уметности и Удружења књижевника Србије откријем споменик који се никада неће рушити, на адреси које се нико неће стидети. Споменик каквим се у историји културе мало ко може подичити.

Било би заслужено да је споменик у славу поезије поникао на било ком делу песничке земље Србије, али је примат припао Ваљеву, граду Десанке Максимовић, која је одавно постала појам и за поезију и за Србију.

Као што је у Србији увек било места за све, тако је и Десанка Максимовић сместила у свом срцу све људе, леве и десне, мале и велике, поражене и победнике; да нико не зна коме је наменила лепше и пространије место, а да остане своја и самосвојна.

И српска култура се равнала са светом и преузимала од света, али је светској култури узвратила оним што је једино њено. Тако се и међу песничким језицима у васцелом песничком Вавилону ниједан не меша са гласом песникиње која је прва на рану српскога народа привила речи тражим помиловање:

За све. занете и недовршене,
И замене,
За тихе, за сетне,
За оне сасвим друкчије од жене,
За оне са мном исшовешне.
За њих, за себе,
За сваког човека,
Тражим помиловање.

Зато се није било тешко домислити чије је лице најопштије и чијим ће се ликом оличити гранитно уздарје којим народ песник узвраћа памћењем свом славном песмотвору.

Као што се у срцу песника нашло места за све, тако се кроз њен младалачки лик објављују: Доментијан и Јефимија, Филип и Милија, Милица и Мина, Бранко и Ђура, Незнани песник и Сестра Батрићева, Надежда и Исидора, Грачаница, Студеница, Морача, Љубостиња, Дучић у Туђини, бескрајни плави круг и у њему Црњански, птице сеничице у родној Рабровици. И света Петка, Српкиња из једанаестог века, чији дан данас славимо. И све духовне сфере, посебно Словенски Парнас.

Може неко помислити да не треба подизати споменике за живота никоме, па ни песницима. На тај приговор нема право само земља која је педесет година ћутећи подизала споменике једном живом човеку. А сад и зато, први пут подиже обелиск песништву у лику највеће живе песникиње. Први споменик који подиже жени народ на чијем су језику женског рода и поезија и слобода, Ето шта се све сабрало у овом чину! Уосталом, ако песницима не бисмо дизали споменике за живота, не бисмо никада, јер нити песници умиру, нити поезија стари. Песници који нису живи нису никада ни постојали. Једно од чуда којима нас је задужила Десанка Максимовић јесте и чудо да је данас са нама, а знамо да је у вечности „где свих времена разлике ћуте", где време не допире, а допиру само највеће вредности. Што таквог обележја до сада није било, разлог је да га буде, а где ће га бити ако не у Србији, и кад, ако не сада? Споменик сувишан таштини песника, а насушан његовој отаџбини. Потребан српском народу, кога је као и проту Матију судба доводила да пред онима који су му пандури били на ноге устаје. Поготову данас кад му траже исправе о постојању они који нису ни постојали кад је Србија била онебесана, живописана и опевана.

Као што на фрескама ктитор држи своју цркву - задужбину, и Александар (Зарин), неимар ове задужбине, види песника као ктитора који држи у руци своју цркву - књигу. А у књизи је слободно царство духа, па и оно неизрециво што ни у једну реч не може да стане.

Суштина светиње једног народа је у његовој култури, а не у војсци, полицији, финансијама, дипломатији, које ће ускоро свуда бити исте. Зато нам нема препорода без препорода културе. До чега је поезији, није ниједној идеологији, колико хоће лирика, неће ниједна политика. Крхка девојчица, дете сеоског учитеља, која је кренула из Бранковине уским путем плетући језичко плетиво, стигла је данас у Ваљево као каријатида. И заувек стала наспрам гранитног војводе Мишића. Укрстили су се мач и перо. Доречен наум, спојена два света, заокружена целина. Добили смо једно од најдалекосежнијих остварења модерног српског неимарства. У срце Ваљева пободена је застава која исијава доброту и лепоту.

За песнике знамо шта су певали, али не и шта су певањем побудили и изазвали. За споменике песницима слутимо кога су све подупрли, ободрили и озарили.

Од данас ће свако дете које се запути из неке Бранковине имати пред собом ово уздање и путоказ докле се може доспети не чинећи зла.

Још је Сократ тврдио да је песник нешто лако, крилато и свето. Да је тако, потврдило се и овим здравим, једрим каменом из кога одзвања срце песника покренуто руком мајстора Александра Зарина и клесарским длетом Милије Глишића и Звонка. Новаковића.

Матија Бећковић
Приликом откривања споменика Десанки Максимовић у Ваљеву,
27. октобра 1990. године