БЕСЕДА МИЛАНА ЂОРЂЕВИЋА

Драги пријатељи и љубитељи поезије,

Песникиња Десанка Максимовић, чије име носи ова велика књижевна награда, била је жена великог дара који јој је помагао да током низа стваралачки плодних година и деценија изнедри обиље врхунске поезије. Али та поезија није била писана неразумљивим језиком који је далеко од такозваних обичних људи за које поезија није нешто најближе њиховом животу, не, напротив, њена поезија је писана језиком блиским и разумљивим свим људима. А теме њених песама су, заправо, све оно лепо али и ружно од чега се састоји сам живот свих нас људи. Дакле, то су љубав, страх, смрт, мржња, радост, лепота, човечност, саосећање, људска снага или слабост, добро и зло, свет биља и животиња, историја и још много, много тога.

Десанка Максимовић је волела природу и писала је песме и о њој. Једна анегдота каже да је она, живећи у Београду у кући где су живели и други писци, рецимо Бранко Ћопић, излазила на своју терасу и хлебом хранила голубове и друге птице које су онде долетеле. Да, и ја волим природу, биљке и животиње, њихов чудесни живот, све оно што ми је било блиско још од детињства, па пишем песме о њима али и многим другим стварима које се тичу нас људских бића а и ми смо само део велике природе. И тако, покушавам да што разумљивије, једноставније изразим оно што доживљавам и осећам и да своја осећања, претворена у песме, дакле у нешто естетско, пошаљем људима да то можда прочитају и нешто из тога разумеју, науче па тако и стекну некакво животно искуство или да их моје песме нечему донекле поуче. Песмама им преносим и своја искуства али не као неки свезнајући учитељ, већ као онај који покушава да их својим доживљајима и искуствима барем мало духовно и емотивно обогати и помогне људима, читаоцима поезије, на том њиховом или, још прецизније речено, на нашем нимало лаком путу од рођења до смрти. Наравно, поезија није чудесни камен а ни чаробни штап који све преображава у нешто бољу или остварује наше жеље.

По мени, поезија је оно што у данашњем свету буке, брзине, шаренила и шашавости реклама, које у ово доба електронике и велике куповине и продаје постадоше нешто готово полубожанско, дакле поезија је оно што ипак једноставним и људским речима говори о свету у коме живимо, о нашем раду, настојањима и делањима, жељама, тегобама, размишљањима, сновима, маштањима, жалостима, надањима, страховима, тајнама, склоностима и радостима. Али она не говори само о њима.

Хвала Вам на овом признању и срдачно поздрављам све вас, драги пријатељи, као и Рабровицу, родно место Десанке Максимовић, али и Бранковину, где је одрасла, и одакле су и прота Матија и Љубомир Ненадовић!