ДЕСАНКИНО ПЕВАЊЕ ИЛИ УЗИМАЊЕ РЕЧИ ИЗ УСТА

1.
Пејзаж Бранковине и васцели западносрбијански крајолик, не само географски него и етнографско-језички, што значи и повесно-судбински, некад готово очевидно, понекад тек из прикрајка, а редовно ненаметљиво, уграђени су у песничко дело Десанке Максимовић, удевени су, на пример, у пејзажност средњовековне Србије Душановог доба, али и у савремене норвешке слике и прилике: уврежени су, дакле, мање или више, у све о чему је она певала. Изворна завичајност је у ствари чворна тачка њеног песништва, основ на којем се узвисила њена степенасто грађена лирска творевина, грађевина с прозорима што гледају из Доњег у Горњи свет, али и одозго надоле.

У њеном певању мудро једноставном, сликовита лиризација и мисаоност исказа узајамно се испомажу, не тежећи насилној превази једног над другим него усмеравајући се ка спонтаној садејствености, те се и зато Десанкина поезија прихвата отворена срца, као нешто што се осећало, наслућивало па чак и знало, али се није казало, као нешто за што би се рекло: узе ми реч из уста.

2.
Тек и неколика видно-мирисна Десанкина песничка исказа, опет углавном обична и лако препознатљива, довољна су да покажу, баш као такви, колику сабирну, и са
борну, поетску енергију садрже, односно коликим поетским интензитетом зрачи и њено паганско-хришћанско осећање света, у оба случаја омирисано биљем. Виђено с ливадских епитрахиља, то изгледа овако: „Од звезданих Цвети / нису се виделе неба плавети; на мед поново замиришу сванућа; у кадионице тамњан точи смрека“.

Тек и један одломак из песме „Земља јесмо“ казује с колико привидне лакоће Десанка Максимовић песнички погађа у саму срж егзистенцијалног сазнања, из којег, макар за тренутак, удари ледена хладноћа: „Земља јесмо, / остало су све привиди. / Једино није привид рана / која се у ноћ отвара и бриди“.

Кроз вео вечите месечине увела је Десанка у свој песнички свет, у то сазвежђе од јагорчевине, и словенска божанства, богове и богиње (Перуна, Световида, Волоса - Весну, Живу, Морану), увела их и привремено учинила Јужним Словенима, ако не и посрбила, а све из осећања јаке припадности словенском и српском роду, његовом митско-религијском и историјском бићу - али певајући, уз снажно поверење у предачко искуство, одрешито и разборито, погдегде и поучно, делимице иронично или шаљиво.

3.
Књигу песама Тражим помиловање могао је испевати једино песник свељубави, човек бескрајне доброте, са урођеним осећањем човекољубља и милосрђа, који се, молећи за милост, а изједначујући такозване мале и велике ствари, натчовечно уздиже изнад љутих пламенова греха и грешности, распирујући љупке пропламсаје природе и живота, редовно саосећајући с недужним и невиним. Не тражи она помиловање само „За војничка гробља“, „За последње дане“, „За жир“ („да му се, кад га под зиму нађе, / изгладнели отрок обрадује“), „За калуђера“, „За несхваћене“, „За наивне“, „За сужње помиловане“, „За свадбе без венчања“, „За Марије Магдалене“, „За погубљена љубавна писма“, „За себарске жене“ („кад се повуку у вајате / и луч утрну, / за ширу њиховог кикота у тами, / за мисли што их, у сумрак, прате“), „За бранковинске сељаке“, „За нероткиње“, „За исмеваче“, „За завиднике“... него и „За важне“, које, по правилу, и с правом, тешко да ико сажаљева. Десанка се, дакле, моли и „за оне који имају позивнице / за сваку поворку и панораму, / за човека / кога и у возу, и на Гозби, и у храму, / и у рају, / нумерисано место чека [...] за људе које на свакој води / чекају броди / и котва у сваком бродолому, / којима су сви знани и незнани / анђели милосрђа осигурани“.

То је редак пример пренаглашене филантропије или прекорачене мере човекољубља, без обзира на разлоге због којих се и за такве људе тражи милост, али је, са друге стране, и јединствен одраз Десанкине племенитости, изузетне и људски и песнички.

Није пука случајност што је баш ваљевски крај подарио српској књижевности и култури такву песникињу каква је Десанка Максимовић, једину поетесу члана омањег друштва сваком знаних и вољених српских песника. Изгледа да је иза стишаног праска Првог српског устанка а Ваљевска нахија била је његово најкомпактније упориште

- знатно касније морао зазвучати и непоновљив глас песника појединца. Таквим гласом, по особеним лирским домашајима, смисленим и мисленим, започело се понирати у смисао постојања уопште; њим се посегло и у промишљање историјског удеса српског народа, његових повесних ломљава и провалија, као што се почело урањати и у загонетност природних појавности, очаравајућих и онеспокојавајућих, као што се зачела исповедати и одгонетати интима и драма људског бића - а све то с љубављу према свету и људима, премреженом мноштвом ускличника и упитника из области аутентичне радозналости и егзистенцијалних тамнина. Све је то пало у налог Десанки Максимовић, из лијепа села Бранковине, како пева Филип Вишњић, у мраморно постојаној песми „Почетак буне против дахија“, у епској канцони чији су судионици и Десанкини Бранковчани, гласовити Ненадовићи. Све то, у ствари, показује да је њено песништво, уз подразумевајући дар, засновано и на узоритој историјско-завичајној подлози, основи која јој је била неопходна за досезање сфере универзалног песничког говора.

Помоћу слободних и метафорично сликовитих одређења указала је Десанка Максимовић и на једну од основних одлика ритмичко-мелодијског бића сопствене поезије: на њен слободан стих са гипким римаријем, који делује неусиљено и некако самотворно, на њен речник, крепак, кротак и дурашан, на њену глатку и шумећу синтаксу, неретко ефектно инверзивну. Учинила је то у песми „За песникињу, земљу старинску“ из збирке Тражим помиловање, у којој моли милост: „За земљу, / за мелодичност њене поезије, / за богатство срока / планинских њених одјека, / за њених потока слободан стих, млади, / успаванку што је усред ушћа / пева река, / за здравице што их из камена / напијају водопади“.

5.
„Сваки листак на дрвету људски глас узео и пропевао“
- тим исказом описао је Матеја Ненадовић у својим Мемоарима устаничку атмосферу у Србији 1804. године. То певање лишћа, исконски дубоко, митски озрачено и тајанствено (Србија је велика тајна) чула је један век касније и Десанка Максимовић, чула - и честито пропевала.

Милосав Тешић
Бранковина, 16. мај 2004.