ДЕСАНКИН ВАГОН ТРЕЋЕ КЛАСЕ

У тешким данима, какви су ови кроз које пролазимо, цела нам се историја актуелизовала, а с њом и многа поглавља наше песничке баштине. Од Његоша до Попе, сваки нам песник, данас, говори о најживљој садашњици; сви нас подстичу и бодре, да издржимо. А тек Десанка Максимовић! Њене су се речи, овог пролећа, обновиле у нама и око нас онако како се, у априлу, под одговарајућим климатским условима, обнавља трава. Попут Његоша и Костића, Вељка Петровића и Дучића, Црњанског и Исидоре, Винавера и Андрића, и она је, у лирском кључу, али једнако снажно, осећала вертикалу наше историјске судбине. Њене речи, урасле у родно тло, не бледе: оне се, у светлу нових искустава, препорађају и изнова осмишљавају. Бледи оно што је вештачки сијало; што није јурило за ефектима, то у времену само сазрева. Она је своју поезију поверила на чување земљи, а земља храни кад све друго омане и изда.

Нисмо ли, у овом часу, сви у оном њеном вагону треће класе, у којем се полажу суштински испити из демократије, „рођачки расположени и једнаки, готово као на дан страшног суда":

Чист до ирљавог, трезан до пијаног
не либећи се ту седа;
распитује сусед суседа куда иде
и како се зове и ко му је кум и деда.

Њен вагон треће класе је метафора за склоништа од ваздушних напада, али и за тај топли метафизички кутак у који су Срби целе планете, ових дана и ових година, сатерани; у њеној слици здружили су се топли лиризам и пријатељски подсмех:

Ту мирише понеко на ракију,
на бели лук и чашу вина,
понеко ми на ногу стане;
али шу се иушници не гледају
са нечовечних висина:
поштују се туђе сиромаштво
и туђе ране.

Са тих, нечовечних висина, на наш вагон треће класе данас бацају ракете и бомбе, само зато што нисмо у стању да се одрекнемо сећања, да их покопамо, заједно са црквама и манастирима, и да Грачанпцу пренесемо на неко сигурније место:

Да те бар можемо подићи на Тару
у каленићку порту те пренети,
заборавити ликове на твом олтару.
Грачанице, кад бар не би била од камења,
кад би се могла на небеса вазнети.

У времену кад су распикуће и бескућници укинули разлику између родољубља, национализма и лудила, Десанка нас подсећа да је родна земља једно ваздушасто предвечерње привиђење, плава утвара која лечи заблуделу душу и рањени поглед:
Србија у сутону ирвом лебди блага и тиха - на рану је приви!

Стаза коју је, у нашем језику и пашем памћењу, оетавила Десанка личи на ону „путању до тора", коју сељак целог живота неосетно утабава, да би, у сређивању дневних послова, њоме наставили да газе унуци и праунуци и беле пчеле.

Сви ми, живи српски песници, у крвном смо сродству са Десанком Максимовић; сви смо њени верни или блудни синови. И какви год да смо, она према свима нама показује благоразумевање - ове речи нема у постојећим речницима нашег језика, она је морала бити измишљена за тестамент назван Тражим помиловање. Неки од нас су јој се, још за живота, обраћали као тешки; ја сам избегавао ту врсту фамилијарности. Прихватајући, са захвалношћу, признање које ми је из њене Задужбине додељено, ја ступам у ону другу, дубљу врсту сродства, коју подразумева предан рад на стиху и на језику. Многе њене речи и слике осећам као своје; дакле, у роду смо, Мени је, иначе, Десанка поодавно доделила часно звање Ваљевца. Почетком 1966. године - или је то било почетком 1967. године - написао сам, у новинама, похвалан чланак о једном њеном пријатељу, песнику који је пре тога четрнаест година провео у немилости, у кућном притвору, као шугава овца презрена од непријатеља и бивших пријатеља... Крлежа је уредио да се окуженику објави књига песама, али је она наишла на једнодушан бојкот текуће политичке и књижевне критике. Дрзнуо сам се и, на своју руку, прекршио табу.

Оног јутра, кад је чланак изашао у новинама, Десанка је потражила број мог телефона у именику, и јавила се, да ми захвали у своје име, и у име свог пријатеља. Била је узбуђена као девојчица, и непрестано је понављала: „Мој Ваљевац! Мој Ваљевац!" Ја сам рођен на периферији Ваљевске нахије, али сам, тог јутра, прихватио почасно грађанство у Десанкином завичају. Мислим да ми то даје додатно морално право да прихватим Награду која носи њено име.

Врло ми је жао што, због оних који нас туку с нечовечних висина, који су прекинули нормалан саобраћај између нас и света, нисам могао доћи у Бранковину, да попијемо чашу пића и да се, у муци која нас је снашла, погледамо, пријатељски, очи у очи. Нисам, због тога, мање са Десанкиним песмама, ни са вама који јој, на сто прву годишњицу рођења, одајете пошту. Видим вас, у амфитеатру Десанкиних и наших гора, од Влашића и Соколске планине, до Медведника, Повлена и Маљена, и даље, до Сувобора, Рудника и Венчаца. Ту је, знам, коловођа Космај, ту кец Цер, ту нежно уздрхтала Букуља. Овамо, у тмурном и спарном атлантском приморју, са даноноћно укљученим радио-апаратом, чекам, заједно са вама, да нам најзад сване.

Досад сам примио подоста књижевних награда; неке су ме обрадовале, неке су се изокренуле у нагрде. На вест о додели Десанкине награде први пут сам се, у својој „књижевној каријери", заплакао. На ум ми је дошао Десанкин стих: „Наше земље нестати неће". Неће, поред осталог и зато што, и у оваквим околностима, стижете да мислите на поезију.

Милован Данојлић
Бранковина, 16. мај 1999.