Добитник Награде „Десанка Максимовић" (1996)
РЕЧ О ЛАУРЕАТУ МИОДРАГУ ПАВЛОВИЋУ
Данас говоримо о великом српском песнику Миодрагу
Павловићу чије дело означава једну епоху. То значи да говоримо
о песнику који је српској поезији дао европски тон. Доскора
је књижевна критика углавном истицала да је Павловић водећи
глас нашег модернизма почетком педесетих. Данас више није довољно
да признајемо превасходно значај 87 песама и стуба сећања. Језичка
и стилскотематска разуђеност Павловићевог песничког дела са
сваком новом књигом добија у квалитету и значају. Од „Млека
искони" до „Видовнице", од „Дивног чуда" до поеме
„Он", указује нам се стваралачки хоризонт који се протеже
из једног недогледа у други. Идејом, Павловић је увек песник
испред свога времена, Језиком, он је увек у садашњости колико
у прошлости. Песничко данас Павловићеве поезије увек не~ очекивано
залази у сушра, обраћа се и будућима и данашњима. „Песник даје
име и глас времену, казује његову реч и мисли његову мисао".
Овај став самог Миодрага Павловића говори о његовом делу, подједнако
добро, јер га изриче велики песник који је истовремено и значајан
критичар.
Као први међу модернима и као мало који наш песник данас, Павловић
открива незнано у ономе што изгледа познато и знаке духа пробуђеног
у расутом и митском. Његова поезија премошћује бесмисао, поноре
цивилизацијских и културних дисконтинуитета, да би успоставила
поверење у сродно, упркос изгубљеном. Павловићева песничка реч,
као и реч Десанке Максимовић, слави нашу отпорност према заједничкој
усамљености. Друга важна сродност са Десанкиним делом је ширина
Павловићевог епсколирског хоризонта. Павловић ступа на тај хоризонт
језиком који се увек на нов начин суочава са изазовима овоземаљским
митским и трансцеденталним.
Ако би сажета оцена могла да одговори захтевима овог свечаног
тренутка, онда би она гласила: песништво Миодрага Павловића
увек поставља високе захтеве у перспективи новог, увек носи
велике теме прошлости колико и теме нашег времена, залази у
неистражена подручја наших слутњи, заборава и заблуда, да би,
враћајући нам се, уздигло смисао нашег живота и одбранило достојанство
појма човек.
(Образложење М. Магарашевића и П. Зорића о заједничкој
одлуци Жирија за доделу Награде „Десанка Максимовић" Миодрагу
Павловићу за укупан допринос српској поезији).
20. април 1996.
МИОДРАГ ПАВЛОВИЋ
ИЛИ ЛИРСКА ПАРАБОЛА О ТВОРЦУ, СВЕТУ И ЧОВЕКУ
Готово да нема песничког облика и књижевног жанра у којима
се није успешно окушао и исказао Миодраг Павловић и за мало
ког песника важи као за њега да је у подједнакој мери и класик
и један од најмодернијих српских и европских песника. Павловић
је стваралац великих синтеза песничког искуства двадесетог века.
Али истовремено и велики трагалац за новим изражајним песничким
могућностима. Ако на почетку двадесетог века стоји неприкосновено
Лаза Костић, са својом ненадмашном лабудовом песмом, „ЗагЛа
Мапа <1е11а 8а1и1;е", крај двадесетог века, можемо слободно
да кажемо, такође неприкосновено припада Миодрагу Павловићу.
Павловићева поезија у подједнакој је мери и класична и модерна,
заснована на појединачном и колективном искуству, али и поезија
у којој је дошао до изражаја особени песнички сензибилитет.
Поезија овог песника поседује још један важан квалитет, јер
је утемељена у свом времену и многи њени сегменти захватају
управо нашу тешку стварност и тешке садржаје живота, како би
рекао Зоран Мишић, наше време, наше искуство, појединачно и
опште, нашу историју и, најазад, нашу цивилизацију која представља
симбиозу византијског и латинског света.
Павловићева поезија садржи жестоку критику деструкције и разарајућих
сила у савременом свету. Свет је угрожен, јер су угрожена основна
начела на којима почиваа. Угрожени су морал и духовност. Угрожено
откровење. Усред кошмарног и апокалиптичног метежа стоји, охол
и себичан, савремен човек који је себе супротставио самом Богу.
Својом поезијом Павловић своју наду чини и нашом. Шта је, пак,
у његовој поезији, густој и слојевитој, појединачно, а шта опште,
у какавом су међусобном односу, која је мера једног, а која
другог, престаје да се поставља као питање у тренутку када нам
се његово дело укаже као органска целина.
Запажање Владете Јеротића, да је за књигу Међусшеиеник карактеристично
једно огромно, енциклопедијско знање историје археологије, историје
уметности, философије и религије, а додао бих још и многе научне
области, важи уопште за песништво Миодрага Павловића. Свој имагинарни
и апстрактни свет он гради помоћу реалних симбола, а у најбољим
тренуцима успева да се дотакне метафизичких простора паскаловског
типа. У том смислу Павловић је метафизички песник у једној модерној
верзији. Свака његова нова песничка књига је чин стварања, а
не само чин синтезе, како се на први поглед може учинити. Многе
његове песме, па и читаве појединачне књиге, подразумевају религијско,
философско, митско, научно, историјско и цивилизацијско искуство
људског рода. Поемама „Општи живот", „Апокалипса"
и „Он", представља нам се као велики, модерни, хришћански
песник.
Павловић је најбољи пример националног песника који има универзалне
хоризонте. Успео је да буде дубоко националан и универзалан
у исти мах, у истом песничком чину. Његова поезија остварује
на најбољи могући начин јединство појединачног и општег, националног
и универзалног, земаљског и божанског. У том јединству су повезане
„све конкретне, историјске и емпиријске манифестације националног
живота у јединствену целину" (Вадим Борисов). Нигде се
једна нација не испољава тако као кроз националну личност, односно
кроз уметничку личност.
Песник Павловић понаша се каткад као археолог који проналази
остатке неке ишчезле цивилизације и на основу пронађених фрагмената
и крхотина настоји да реконструише како је та цивилизација изгледала
у целини. Павловићева поезија, да се метафорички изразим, подсећа
на унутрашњост неког храма, подигнутог на основама ранијих храмова,
са неколико слојева фресака из различитих епоха, сликаних једних
преко других, а откриваних постепено, тако да у храму имамо
сачуване остатке свих слојева, поред оног основног, из времена
изградње храма. Тако историја храма постаје историја развоја
цивилизација, односно развоја људског рода.
Поетско и рационално код Павловића су, готово као у античкој
поезији, у потпуном складу, али на модеран начин. Ововремени
појам поетског Павловић је лагано приводио рационалном, рекло
би се кроз дијалог тих у нашем времену разминутих вредности.
Крај другог миленијума, који у себи носи могућност откровења,
јесте време за резимее, што Павловић луцидно и бравурозно изводи.
Његове вертикале имају у појединим сегментима огромна „убрзања",
тако да делују као временске пречице.
Чини се да је целокупна Павловићева поезија једна сложена лирска
парабола о творцу, његовом делу, свету и човеку.
Председник Жирија
Слободан Ракитић, 24. април 1996.
