БЕСЕДА МИОДРАГА ПАВЛОВИЋА

И за мене речи Бранковина и ваљевски крај значе успомене на родни крај моје старамајке по очевој страни, значе пределе којих се мој отац сећао у заробљеништву најрадије, судећи по његовим сачуваним забелешкама. Но у наша лична сећања почиње с временом да се меша историја, тако да се у полусненим часовима осећам као да сам и сам живео у време око Првог српског устанка, да сам пореклом не само од Милићевића из села Поћуте, него и од Ненадовића, сеоских кнезова, или из неке од породица које су дале наше најискреније богомољце. У стварности, преци које памтим били су судије, банкари, и у сваком случају ратници. Сећање су дакако и писципесници овога краја, и оно најживље сећање: песникиња којој данас славимо облетницу, наша Десанка Максимовић. Она је ишчилела из живота пуна продорне разумности и особене осећајности које су је одликовале до краја дугог и племенитог бивања на земљи. Ко је икада чуо њен глас како изговара сопствене стихове, а сви смо га чули, никада неће поверовати да је песникиња заиста отишла из овог живота, да се од нас занавек опростила. Збиља, осећам се као да ћемо се са Десанком поново срести.

Десанкин стих је, као што рекох, неодвојиво везан за њен глас, за начин на који је она своје стихове изговарала: јасно, трезвено и заносно у исти мах. Свако од нас чувши Десанку Максимовић како изговара своје стихове помислио је да је он сам такве стихове писао, дозивао, изговарао. Десанка Максимовић је потврдила и утврдила наш стандардни лирски, не само стих, него и тон. У песничкој делатности која се простирала преко читавог једног века, она је ширила стално свој тематски круг и додавала нешто својој основној песничкој поруци. Тако је њено песничко дело почело као брвно пребачено преко потока, а постало је мост преко реке, мост доброг песничког пута.

Да се вратим сећању које о личности Десанкиној имам. Личност јасног мишљења, која никада није хтела да нешто јасно замени нејасним, нити на питања која је себи постављала да прими површне одговоре. Њена разумност није познавала ограничења. Чини се да способност за просветљено и просвећено мишљење иначе није одлика песника. То је сасвим нетачно. Десанка се занимала и за лични и интимни живот људи око себе, уз осећајност праве песникиње. Истовремено је хтела да разуме историјске односе и догађања, ма колико они били загонетни. Знала је сву судбоносну замахнутост историјских догађања и веровала је да наша опредељења не могу да се заснивају на нечем другом, осим веома дубоком и добро образложеном схватању и осећању у исти мах. Ништа око себе није потцењивала, нити се предавала тренутним, пролазним околностима. Наизглед народски једноставна, она је знала колико је тешко домашити истину о оном што нам се збивало и што нам усуд свакодневно додељује.

Рекох, особе такве луцидности, прозирљивости као што је била Десанка, и тако дуговечне у сваком погледу, не нестају никад са наших видика. Она је певала о нашим давним и мање давним прецима, и сама је постала такав један предачки дух који је са нама онолико дуго колико ми хоћемо. И који нам помаже онолико колико се нама помоћи може. Зато је даривање награде која носи име песникиње повод не само да је се сетимо него и да је призовемо, да је познамо у бићима природе њеног краја, у речима којима је она умела да свет у којем је живела учини својим и да нам га учини више нашим но што би без ње био. Хвала јој што је постојала стварајући, и што је од себе створила велики, бистри песнички ум нашег језика, нама потребан у свим временима и на свакој раскрсници.

Миодраг Павловић
Бранковина, 16. мај 1996.