И БИ ПОНОВО ПЕСМА

Песникиња у чију смо се славу овде окупили стварала је целога свога живота, од најраније младости, све до дана када нас је напустила.

Живела је скоро читав век, а до крај а остала млада, у знаку пророчанских стихова из прве песме своје прве збирке објављене 1924. године:

О младости, младости, да брзо одлазиш, људи кажу.
Али ја те нећу никад пустити.
Око срца свога поставићу стражу (...)
једне љубави што мене волеће;
у врту своме засадићу пролеће;
све мирисе слатке заробићу
што брегом нихају лети;
сва сунца, све звезде задобићу
на небу нашем румене;
па нећеш ни моћи ни хтети
никад отићи од мене.

Господарица „слатких мириса пролећа“, отворена за све што је окружује - птице, лепоту, историју, људе пуне врлина и препуне мана, љубав, завичај, музику звезда и музику маслачака, као да је из саме те своје младости која је, иако под „стражом“, ипак добровољно остала уз њу целога дугог живота, црпела снагу да испева својих преко две хиљаде песама, што значи на десетине хиљада стихова.
А то је већ само по себи чудо.

При томе је имала срећу да је читаоци, и то многи, воле, разумеју, поштују, уважавају, радују се њеним стиховима, што јој је давало снагу да пише све више. Читаоци и Десанка били су у дослуху и узајамно размењивали енергије. Мислим да је била наш најомиљенији песник прошлог столећа, поп-икона такорећи, те да и данас њено дело оличава снажну везу између онога који поезију ствара и оних којима је упућује, који је дочекују... А живимо у времену када се веза између песника и оних којима су песме намењене све више тањи.

Посредовање најтананијих лирских слика једноставним и спонтаним, назовимо га тихим језиком, чини ми се да највеће је достигнуће Десанке Максимовић, разлог са којег су је читали и читаће је, колико најумнији и најобразованији, толико и они што иначе много не читају, а зовемо их обичним људима. Као што и данас још волимо и са радошћу читамо Вранка Радичевића.

О њеном је делу писано много, а одавде, из, за мене увек тајанствене, готово митске Вранковине, из ове, како би Десанка рекла, „птичије звонаре“, о њој су, примајући Награду у славу поезије, а која носи њено име, говорили многи значајни српски песници. Са захвалношћу што се сада, ево, и сама налазим у том лепом кругу, рекла бих нешто о само једној Десанкиној песми, о „Лирском родослову“ из књиге Ничија земља коју песникиња објављује 1979, дакле у осамдесет првој години живота.

„Лирски родослов“ је сав од најузбудљивијих увида у саму природу људског бивствовања, у чудо које је сваки људски живот, од рођења до часа када „смрт започе и мојим животом да се бави“. Поред тога што је, у првом плану, то лирска аутобиографија самога ствараоца. Од тренутка којем „јавиће се као жива бића / смехом и криком / први, неочекивани, слик за сликом“, преко времена у којем се песме јављају „као што се јаве / преплашена птичја јата / на глас људскога створа“, до часа просветљења када „заустави ме неко ватреним мачем“ / и нареди (...) да реч зачнем. / И створих свет ни на небу ни на земљи - онај свет који живи у њеној поезији, свет који је поезија сама. И на њега „сумњом се каткад као каменом у руци / на свет свој бацах“. Сумња је то у своје дело коју спознао је многи стваралац, али мало их је на овако узбудљив начин стигло до крајњих питања:

Иопазих
да је смрт човеку прва суседа.
Куд год се окренем домови њени,
њезин прозор у мој Гледа.

И кад помисли да је време „да руке скрсти“, да само „слуша шта срцем одјекује“, долази позив „у свет немира и несна“ који је свет стварања, а које је њен цео живот, или бар онај његов суштаствени, онај најбитнији део. И, сасвим изненада, готово сурова, за Десанку прејака реч „демони“. Песникињини демони зову је, нагоне, да се из смиреног и достојанственог предавања смрти врати у свет „немира и несна“, који је стваралаштво, да се врати поезији, својој најбољој другарици, својој сестри близнакињи: „И би поново песма“, гласи завршни стих.

Ово потресно сведочанство о снази креативног импулса који из близине смрти отима ствараоца и удахњује му живот - ево, пишем, дакле постојим, дакле живим - има свој други план. „Лирски родослов“ је истовремено и песма о животу човековом, о животу сваког човека од рођења до смрти.

Видели смо како сугестивно песникиња пева о умирању... Но мени су стихови о детињству, о младости и о љубави још значајнији.

Детињство своје у предвербалној прожетости бића и света, у немуштом а тананом поимању окружења које се самим својим постојањем непрестано обраћа детету засипајући га све новим и новим сензацијама:

као врачи и јуродиви
поимах свет живи и неживи,
поимах сваки шум шта значи;
разликовах гневно зујање пчела
од свадбене њихове химне,
и лавеже лисица од лавежа паса,
разликовах глас вранин
од гавранова гласа,
и ћутање рибе од ћутања рака

Свако је од нас у детињству умео да, свежа и невина придошлица, смели и истовремено опрезни истраживач, устрептали авантуриста, разазна и тако префињене разлике каква је она између ћутања рибе и ћутања рака, али ми се тих својих моћи више не сећамо.

Песникиња их се, ево, призвана оном младошћу коју је заробила још у првој песми своје прве збирке, сећа у осмој деценији живота као што памти и час када ју је запљуснула младост:

И букну младост,
неочекивано
као шума од јулске жеге.
Проломи се дозив живота
као дозив грома.

Од ових стихове лепше о младости не знам. Или бар у овом тренутку не могу да се сетим да је неко у толико мало речи сажео есенцију саму: како младости постајемо свесни изненада, како је врела и како ватрена, и како само у младости живот уме да грми, да нам се огласи гласом грома.

Још бих се, ево, све наводећи вас да ову песму прочитате поново, обратила свима који су доживели љубав, или је, среће њине, управо доживљавају, изненадну, велику, моћну, ону од које се ништа у нама смирити не да, ону која вас чуди и сада кад је се сетите, овим стиховима из „Лирског родослова“:

И би љубав.
До деветог вала срце се пропе,
сав свет у мени беше на ноге усто.

Мирјана Стефановић
Бранковина, 16. мај 2010.