ТРАЈАЊЕ ПОЕЗИЈЕ

У животном добу када песници, ако га дочекају, или довршавају дело, или сабирају шта су урадили, дакле, у својој 66. години, Десанка Максимовић је објавила књигу Тражим помиловање и тиме отпочела зрелу фазу свог песништва која је потрајала готово три деценије. Нова песничка младост, у понечему јача од прве, једнако успешне лирске осећајне младости. Ту позну стваралачку светлост, не толико честу у светској, а поготово у српској поезији, сама Десанка је, по сведочењу Стевана Раичковића, описала следећим речима: „...као да јој је пала нека копрена с очију - одједном јој се сав живот указао јасним и прозирним, без замршених тајни постојања и мутних мисли о смрти... а песнички исказ природан и ненапоран... ослобођен свих оних трема и дилема које су је мориле читавог живота...“

Да би се замршене тајне постојања одмрсиле у поезији, песникињи је било потребно оно што је и добила, а у једној другој прилици и сама означила као потребу песника - дуг живот. Живот је почела при крају деветнаестог, а завршила при крају бурног двадесетог века. Мењале су се државе и имена држава у којима је живела - а Десанка је била песник. Догодио се рат, један, па други, па трећи, па четврти - а Десанка је била песник. Мењали су се политички системи - Десанка је остајала песник. Мењали су се режими и носиоци тих режима - а Десанка је била песник. Напредовале су окупације, ослобођења, револуције - и Десанка је напредовала, али као песник. Избијали су на врх књижевни правци и моде, и књижевници, који би је скрајнули - а Десанка је у скрајнутости била песник. Обасипана је славом, честиткама, чак јој је за живота дигнут споменик - а Десанка је издржала и наставила да буде песник.

Песничко дело Десанке Максимовић, у свом тако дугом настајању и развијању, као да симболизује трајање поезије. Песников живот пролази кроз различите мене, мења се и судбина народа коме песник припада, мења се језик у коме песник ствара - а разлози поезије остају. Трајање поезије није само доказ да она има посебно, рационално тешко објашњиво место у животу људи, нити само доказ да друга људска дела или збивања која погађају људе не могу спречити настајање и постојање поезије. Трајање поезије је и залог да ће све лоше у животу изаћи, у крајњем збиру, на добро. Оно доба, ако га буде, када поезија нестане, биће последње доба човечанства.

Тако дуг песнички живот Десанке Максимовић природно је поставио и теме њене поезије и сам начин писања. Није се она бавила песничким открићима чији би блесак произвео револуцију у језику и поезији. Десанка је писала полако и мирно, сигурно и дубоко, о стварима које припадају унутарњем и спољном животу појединца и животу људи међу којима је, како је осећајно писала о љубавним треперењима властите, женске душе, тако је, са истим песничким саосећањем, писала и о треперењима душе свог народа. И то је још једна порука дугог песничког живота Десанке Максимовић, упућена песницима, нарочито песницима новог доба: да би био песник, песник мора да буде у дубокој песничкој вези са људима који говоре његовим језиком. Није Десанка писала о свом роду само да би га патриотски славила, чак не ни само да би му ране видала, него и зато да би дошла до себе и остала са собом у свом језику.

Шта би Десанка Максимовић писала данас, да је жива? Пошто је толико дуго писала то што је писала, исто би радила и данас. Њене теме трају, како то код песника бива. Она би и данас, овде, у Вранковини, као тобож превазиђени романтичар у времену тобож неумитне реалности, упитала: „Зар и врлине народа пролазе и старе? Зар више неће бити великих дана? О, честити сељаци бранковински, зар бисте и ви све дали за паре? Зар и ви не разликујете више част од ракије и дувана?"

Захвалан Задужбини на Награди и свима који присуствују овој свечаности, морам да захвалим и Десанки Максимовић, једном анегдотом. Крајем 1971. био сам, као млад песник, на некој књижевној вечери у Мионици. После вечери, пришао ми је дечак од десетак година, с Десанкином књигом у руци, и замолио: „Чико, хоћете ли да потпишете уместо Ваше маме?“ Потписао сам, а касније, када сам је упознао, испричао то Десанки. Насмејала се и рекла: „Добро, кад год ти затреба, бићу твоја мама!“ Тако сам, тада, имао две маме. Данас немам ниједну, па као сироче могу - без осећања породичне протекције, коју ни Десанка не би дозволила - и да примим Награду која носи њено име.

Мирослав Максимовић
Бранковина, 16. мај 2008.