БЕСЕДА MOŠO ODALOVIĆ

БЛАГОСИЉАЛИЦЕ У СВАКОДНЕВНИМ ТЕГОБАМА

Драги, добри, вредни, даровити, храбри људи Десанкине међуотаџбине у једнакостраничном троуглу Ваљево - Рабровица - Бранковина! Хвала вам што нам омогућисте да се виђамо на овом бајковитом саборишту, те пронађемо једни друге и ободримо духовношћу, придижућ се из националног малаксања. Не знам поуздано шта забележише Цвијић и Панчић о овим божјим рукосадима, шта пословође и записничари о раскошним призорима, шта службеници у катастарским канцеларијама, ал знамо сви – како би се у народу рекло –да је овде и с нама од Бога нам Десанка! Умела је да види, запише, прослави песмотворењем и све то остане нараштајима – док је језика којим зборимо.

Да се ко не збуни мојим појединством међ славним добитницима, утешићу збуњене, да одавно већ, у некој књизи издвојих као важан биографски податак: познавао Десанку, познавала ме! Имасмо многа дружења и разговоре на Сусретима „Лазар Вучковић“, Змајевим играма, Горановом прољећу, Црној Гори... Сад бих малчице, како и приличи дечјем песнику, да шмугнем у једну строфу и вратим се – куд сам наумио. Кад бисмо се нашли пред мени незнаном особом, Десанка би, да би ме представила, рекла: - Хајде, молим те, само ону строфу о мајци! Наравно, послушам је: Посоли, досоли, замеси, подмеси/ добар дан, изволи, побогу – где си! /коприву, вадити, ружу садити-/ мама је глагол од глагола радити...

Изгледа да смо се срели (данас би рекли „препознали“) у песми „Мама је глагол од глагола радити“. Пристигли из породичних густиша: она најстарија од осморо деце Михаила и Драгиње, а ја осмо дете у десетици Тодора и Душанке, тамо негде у мрачним косовским небосклонима. Е, сада, читачи бројева, дланова, звезда – застаће код броја ОСАМ. Десанки, као првој, дата је проходност, а „остали за њом!“ Ја, осмо дете у тескобној кући, свима на сметњи, звао сам се „Тамо се!“ У таквој гужви научих да сам неважан. Лако научен, никад одучен, па и ова прелепа награда, колико орадости, толико подлеже непријатности: - Откуд ово мени - неважноме!?

Укупно дело Десанке Максимовић, књижевна активност, путовања, племенита чињења, етичке побуне, уредна национална и верска осећања, усхит за васељену и микро-светове, љубав и брижност за мале и небрањене, сва њена поетика, животна начела, усправан ход – ма куд ходила... све се може пресложити у две речи: јеванђеоска тајна. На књижевна сусретања, улазећ у народ, тако да речем, стизала је као на литургију - радосним и драгосним лицем. И свуд су је дочекивали озареним лицима, као мало кога у читавој нашој књижевности, уз осећај да нам доноси благосиљалице - олакшице у свакодневним тегобама. И трају светлуцања као жишке Сунца – свима нама на равне части.

Као песникиња за децу, и као професор књижевности, знала је да је Змај Јовина певанија наше основно, полазно поље за све песничке нараштаје. Уз радосну подршку и апсолутно поштовање свих стваралаца за децу, трајала је на том пољу и ту остала до последњег стиха – као почасни председник Змајевих игара. Управо у стварању за децу, лепоти нашег језика Десанка је, милозвучношћу матерње мелодије, те завичајним бојама, уз хуј, зуј и бруј, уз трепет и лепет, и хук и звук, придодала трајне лепоте и дивоте песничком загонетању и разговетању. Њеном појавом и истовременим Бранком Ћопићем, наше стваралаштво за децу постаје интензивније, организованије, разноликије формама, па све ведрије – новим међашима, рецимо Радовићем и Ршумовићем. Тек, мојој генерацији и овима који пристижу – ето скеле-учврслице и трајне, драгоцене грађевине.

Уважени претходни добитници драгоцене, дирљиво лепе Награде Десанкина имена, у својим беседама издвојили би понеку, песму, мудру мисао, аутентичну анегдоту, па бих и ја нешто да придодам. Нека то буде песма Рендгенски снимак. Песма у четири строфе, ал непојамне песничке храбрости да се о томе уопште пише. Имах и разговор с Десанком о песми. Објављен, остаде ми у радном плакару Дома штампе у Приштини. То су они онамо, спалили. Кад могу цркве, спаљени стихови само су узгредна работа, колико за потпалу. Песма је настала у Дубровнику - „у болничкој чекаоници“ – како нагласи. Опорављала се од прелома, и управо донела рендгенски снимак своје руке, да јој „прочитају стање“. У том трену чуле су се сирене болничких кола. Замолише песникињу да изађе и сачека, а већ су уносили повређене у некој несрећи. То се одужило, а она, ваљда, ганута несрећом унетих, уклонила свој снимак као нејасну „текстуру“ неважних невоља. Учинило јој се да је малодушна, узела оловку и песмом бележила тренутно стање душе, а смрт назначила тек - као „биолошку тачку“.

РЕНДГЕНСКИ СНИМАК

Посматрам на рендгенском снимку своје руке кости
Беле као букови суварци
И видим слику како ће у земљи лежати
Кад се све земаљско с њих збаци.

Посматрам те људске кости,
Те ручне ситне дуге
Са колико су уметности поспајане
У клештанца ножице полуге.

Стоји преда мном оцртано као на школском атласу
Шта је изнутра та рука која сада милује
И шта ће се у самртноме часу
Догодити са њоме сутра.

И ако ти сада кадгод пружим руку
Заборави земне привиде и варке
И мисли – мада била у зглобовима туку
Како ти пружам костију суварке.

Са ове говорничке удаљености могао бих да махнем руком, па и да се благо поздравим, ал - страшљив - не бих могао да вам пружим „костију суварке“. Хвала вам што сте и што смо данас били овде. Овдашњој деци обиљу пробраних жеља придодах Десанкину мудрост, доброту и мирну старост.

Мошо Одаловић
У Бранковини, 16. маја 2016.