БЕСЕДА ПЕТРА ПАЈИЋА

Драги пријатељи, поштоваоци Десанке Максимовић, хвала вам што сте дошли да заједно учествујемо у свечаности поводом доделе награде која носи име велике песникиње.

Поезија Десанке Максимовић, како je то већ рекао Рајко Петров Hoгo, доживљава се као велика словенска липа, a ja бих још додао као пчелињак или као поље засуто перуникама. Она прелази језичке и друге границе, a Десанка припада породици великих словенских песника. To joj, међутим не смета да остане завичајна и увек, са дубоким осећањем, национална. Њена поезија je ушла у душе српског народа, као некада народна песма. Она je за све узрасте, прати нас од детињства, кроз младост, пa до доба када можемо да помислимо да немамо више времена, a она нам тек онда укаже будућност.

Писала je родољубиву, љубавну и рефлексивну поезију. Питао сам je једном приликом, убеђен да ће позитивно одговорити, да ли je то што je рођена у устаничком крају славних Ненадовића, слушајући у детињству песме и приче о српском војевању, превасходно утицало на њено осећање патриотизма. He размишљајући ни тренутак, одговорила ми je одрично, a затим испричала један доживљај који je илустровао каква су догађања на њу највише утицала. Препричаћу вам дај догађај.

Био je рат, можда 1915. година. Стајала је код прелаза са сељанком која je, повијена, носила воду из бунара. Путем je ишао војник, раздрљен, раскопчан, уморан, очајан. Пушка му се вукла пo џади. Пришао им je и рекао: „Мајко, можеш ли ми дати мало воде?" „Хоћу синко", одговорила je сељанка. Када се војник освежио, питала га je: „Одакле идеш синко?" „Са фронта", одговорио je војник. „А где си пошао?" питала je даље сељанка. „Идем кући, мајко. Изгубили смо. Србија je пропала. Нема више Србије". Тада се сељанка усправила, као да je порасла. Скоро љутитим гласом рекла je: „Срам те било, војниче! Врати се натраг и ратуј са својим друговима. Србија није пропала и знај да постоји све док си ти жив!"

Сличних догађања je било, a једно од најпотреснијих и најснажнијих je када je чула за стрељање ђака у Крагујевцу. Налазила се на улици и док je ишла сва ужаснута према кући чувена песма „Крвава бајка", сама се у песникињи родила. Понављала je у себи и носила je као мало воде на длану, да би je код куће само преписала.

Када су у питању Десанкине љубавне песме, она их je писала целога живота. Било joj je 86. година када сам водио разговор са њом, за НИН. Тада ми je рекла: "Знаш, напишем и сад љубавну песму пa je објавим тако што све стихове растурим пo неким другим песмама и само ja знам да сам je објавила. Ha питање шта мисли о књижевној критици испричала je нешто што личи на анегдоту. Каже да je добила писмо од неког младог руског морнара који je пловио Северним леденим морем и некако се у његовим рукама нашла књига у којој je било и Десанкиних љубавних песама. „Драга песникињо," писао je морнар, „ја мислим да сте све љубавне песме написали мислећи на мене." To ми je била најдража књижевна критика", рекла je Десанка.

Да још кажем и то да нам Десанкина поезија никада није била потребнија колико нам je данас потребна. У овом времену кад нас терају да заборавимо своју прошлост, традицију, историју, кад нас уче да мрзимо сами себе, да заборавимо ко смо и како се зовемо, она стоји као брана свим тим покушајима, свим тим отуђењима, она je ризница у којој се чува једина истина о нама, наше право име и презиме.

И, на крају, на питање како се постаје песник, Десанка je одговорила: „Треба мама да те роди".