Добитник Награде Десанка Максимовић“ (2014)

Образложење Жирија за доделу награде „Десанка Максимовић“
за 2014. годину

Жири за доделу награде „Десанка Максимовић“ Задужбине „Десанка Максимовић“ за 2014. годину у саставу: Мирослав Максимовић, проф. др Валентина Питулић, мр Јован Пејчић, др Светлана Шеатовић Димитријевић и проф. др Бошко Сувајџић, председик жирија, донео је једногласну одлуку да награду „Десанка Максимовић“ Задужбине „Десанка Максимовић“ за свеукупни допринос српској поезији, за 2014. годину додели песнику Петру Пајићу.

Петар Пајић је рођен 1935. године у Ваљеву. Дипломирао је на Филозофском факултету у Београду (група за југословенску и општу књижевност). Био је запослен као новинар у Радио Београду. Од прве збирке песама Дан у издању Матице српске (библиотека „Прва збирка“), из 1958. године, Петар Пајић је доказивао посвећеност поезији у 15-ак књига збирки поезије, избора и приређених издања.

Петар Пајић је од самих почетака бављења поезијом самосвојан и изграђен песник, чист лирик орфејевске вокације. О томе сведоче збирке поезије Дан (1958), Љубав у брдима (1962), Песме (1067), Чисто доба (1968), Светле Горе уз мора (1978), Ако порастемо до звезда (избор, 1981), Ослобађање Ваљева (драмска поема, 1989), Чисто доба (избор и нове песме, 1990), Србија је на робији (избор и нове песме, 2002), Београдска јабука (избор и нове песме, 2003), Најлепше песме Петра Пајића (избор и предговор Слободана Ракитића, 2004), Кад су Срби читали ушима („Одзиви Филипу Вишњићу, 2009) и др.

Петар Пајић је објавио и десетак збирки приповедака: Погибије мога деде (1978); Машта свих Гавриловића (старе и нове приче, два издања на српском и једно на македонском језику, 1989, 1990); Слике из детињства (1995); Приче (избор, 1998), Приче о Пипу (2001) и др. Публиковао је и збирке сатиричних текстова: Дневник нашег савременика (1992), Ко је ко у Србији (сатирични лексикон, 1998), као и књигу за децу Како се греју пахуљице (у више издања). Поезија и проза Петра Пајића превођене су на више страних језика и заступљене су у домаћим и страним антологијама поезије.

Петар Пајић је добитник више значајних књижевних награда и признања: награда „Политикиног забавника“ (за збирку приповедака Машта свих Гавриловића, 1989. године); награда „Невен“ 1990. године за најбоље дело из области књижевности за децу и омладину (за књигу Машта свих Гавриловића); награда „Јован Хаџи Костић“ (1997. године); награда „Типар“ (2003. године, за сатиричара године); награда „Бранко Ћопић“ из фонда САНУ (за збирку Најлепше песме Петра Пајића, године 2005); „Златни крст кнеза Лазара“ (за свеукупно књижевно дело, 2006. године); „Повеља Мораве“ (за укупно песничко дело); „Златни беочуг“ (за трајни допринос култури Београда); „Одзиви Филипу Вишњићу“ (за транспарентан израз ововременог родољубља..., 2009); награда „Радоје Домановић“ (за укупан допринос српској књижевној сатири, 2010); „Жичка хрисовуља“ („за дубински песнички портрет Србије предачке и савремене“); „Златни Орфеј“ („за свевремени печат и трајно присуство у српској културној баштини“, 2011).

Од првог стиха песме „Ако порастемо до звезда“ у првој песничкој збирци Дан (1958) песништво Петра Пајића показује изразиту духовну сродност са песништвом Десанке Максимовић по више линија: завичајној, коју негује током целог свог стваралачког опуса; националној, која на окупу одржава неке од најбољих родољубивих стихова и песама наше послератне књижевности у 20. веку; чистој лирској вокацији, која сабира интимне, метафизичке, али и чулне љубавне тонове у низ стихова прецизног формалног израза. Тежећи ка савршенству, беспрекорном стилско-језичком изразу, чистоти и хармонији, Петар Пајић је исписао неке од најлепших стихова метафизичке инспирације у збирци Чисто доба (1968).

Петар Пајић је врсни лиричар, посвећеник песничке речи, изузетан зналац поезије. Чист лирик, који у свом изразу спаја традиционално и модерно, лично и завичајно, историјско и интимно. Пајић је и запажени сатиричар, чија је црнохуморна оштрица усмерена на друштвену збиљу, на обичну људску свакодневицу и живот у Србији.

Несумњива је духовна веза овог песника са великим песничким делом Десанке Максимовић, тим благородним и светлозарним источником поетске речи из Бранковине. Овим се награда „Десанка Максимовић“, по једнодушном уверењу жирија, вратила кући, у Ваљево. Тиме се затворио један лепи, песнички, животни и лирски круг.

У Београду, 07.05. 2014.

Председник Жирија
Проф. др Бошко Сувајџић