01.04.1980.

Београд, 01.04.1980. Шаље Иди књигу Ничија земља и хаљиницу за унуку. О породичним приликама. Алузије на Титову болест и предстојећу смрт: „код нас је у земљи сад, како знаш, такво стање, таква забринутост.“

05.09.1980.

Београд, 05.09.1980. „Истина је, све ређе пишемо једна другој... Болести, смрт, послови, бриге, а вероватно и старост.“ Јавља јој вести о Бранку Ћопићу: „Бранко је готово увек депресиван, привремено и уобрази да му се догађају невоље које му се не догађају. Заплашен је некако, не воли да излази, сав је блед, руке му дрхте.“ И Радован Зоговић је на терапији. „Коша не виђам често. Имао је много непријатности због Оскара (гадна Оскарева критика).“ Сестра Зора има склерозу. Десанка је била у Бранковини и тамо назебла. Има бронхитис. У Нолиту је поновљено издање њених сабраних песама, али она тешко налази време за писање: „Пишем кад се деси да сам сама и да нисам забринута због кога.“

Кош = Ерих Кош
Оскар = Оскар Давичо, књижевник

06.09.1980.

Београд, 06.09.1980. Ово је практично наставак претходног писма. Углавном о породичним стварима. Пише како је преводила неке руске песникиње које није досад: „Идем често на сусрете са ученицима, у школе, у домове културе, касарне...“ пуно чита о биљкама, што се одражава и на њену поезију: „Била сам у последње време под великим утицајем совјетских и америчко-енглеских научника који су изучавали живот биља, цвећа. И тако сам написала више песама где сам слободније изразила да и ја осећам душу цвећа. Кад могу научници, зашто не би могли песници. Мислим да ми је наука објаснила зашто ме биљка и свет немуштих привлачи.“ Поздравља Маргариту Алтигер.