16.11.1992.

[Врњачка Бања], 16. 11. 1992. Писмо којим се готово опрашта од Олге Кутасове: „Не знам хоће ли Бог дати да се још једном видимо, али знајте, ако те среће не буде, да сам вас врло волела, да сам вам захвална што сте све учинили да постанем нека врста и руског песника. Да вас није, то се не би могло догодити. Рада и Бранислав знају руски, па кад мене и не буде, ви долазите к нама. Србију немојте заборавити.

Рада и Бранислав = Радмила и Бранислав Милакара, Десанкина сестричина и сестрић.