БЕСЕДА ВЛАДИМИРА КОПИЦЛА

Даме и господо,
Кроз питоме обрисе Бранковине пролазио сам више пута, а данас сам се ту први пут и зауставио. И то на најлепши могући начин. При ранијим проласцима моја мисао била је једноставна и јасна: понајпре усмерена на велику песникињу која је одавде потекла, на очигледни питоми паралелизам њеног завичаја и њене људске природе коју сам, у неколико лепих прилика, имао привилегију да сретнем и упознам.

Данас је исто тако, али са фином разликом за коју свима вама желим да захвалим. Вити носилац признања које носи име Десанке Максимовић частан је осећај и много више од осећаја. За неког ко њено име у себи носи од детињства, заједно са стиховима којима је то детињство било обележено, а ја сам један од таквих, то је и део идентитета. Онога што не можемо изрећи лако као ни себе саме, бар не у некаквој целости, али то истрајно покушавамо кад год се латимо стиха, кад дишемо, кад сањамо, а света смо свесни као и ова брдашца сред којих смо се окупили.

Ту свежу љупкост света, ту његову некад и опору чаролију, наслутили су многи од нас данашњих песничких суксцесора Десанке Максимовић премијерно баш у њеним стиховима, и тај уздах првог, можда и нејасног откровења, прати нас без остатка и данас, кад смо, како кажу и како им донекле верујемо, поетички неоавангардни, постмодерни, или пост-постмодерни као ја. А било како да нас зову и било где да нас сврставају, чежња за тим првим осећајем и данас је царство по коме пишући понајвише лутамо и тумарамо, баш као што је језик који користимо наше најдубље сећање, а стих онај удах и издах у коме препознајемо и себе и свет, све његове вилинске споне које не знамо и које ћемо баш зато изрећи, као што киша говори капима, а сунце зрацима. Вар понекад, као што нам је нека искра скоро додирљиве људскости шапутала и из песама драге нам претходнице, оне која нас је на свом првом виђеном месту данас и окупила.

Добро. И више од доброг, признајем радо у овом кратком говору.

Али, ко то говори? Ко ли је тај Копицл ком је до говора и стиха још стало, можда се пита неко од вас? И шта тај делија хоће, сад када му се може?
Пре свега - да буде лиричар, макар са опаком задршком.

Задржава ме свет и тај замах његовог све нечитљивијег језика који сазнајем, нов из дана у дан. Ах, увек је другачији, увек сав замрљан изнова, увек сав удаљенији од себе самог и нас. Задржава ме језик, реч спрана шумом медија. Задржава ме навика. Задржавам се сам, да не бих био задржан, да не бих постао навика. А за шта да се држим: за виту јелу писања, зелен бор задовољства када слова што лутају саденемо у тело. У тело, тело песме, у наше резервно тело које ће отићи другима кад досади му код нас.

За мене песма је плес на остацима језика, оних које смо учили и оних што нас уче да никад нисмо сами и да је свако сам али никад препуштен себи у густој шуми времена, у вреви слоганских потреба које нас стално киње, као и сумрак дан. Неки мисле да сам ироничар, неки да сам психоелектричар. Неки, опет, кажу - еклектичар. Понајвише - пусти политичар, у најмању руку - политичар језика и његовог песничког новоговора.

А ја мислим да сам поетичан, човек стручан ал’ певању вичан.

Моје песме увек су о свету. Поздрављају и вас и планету. Некад дрске, некада и тужне, ал’ увек без жеље да било шта руже. Мојој души све што зна је храна, а оно што не зна подели са вама. Неко чита, неко их прескаче. Уз ову награду одјекнуће јаче. Поезији хвала - нек буде све боља. Поздрављам све присутне и оближња поља.

Владимир Копицл
Бранковина, 16. мај 2012.